Putopisi 2022.
Kilimandžaro
Slavica Stojanović, Kragujevčanka na krovu Afrike
Kako sažeti san svakog avanturiste planinara i zaljubljenika u Afriku u nekoliko rečenica?!
Šestodnevna ekspedicija kreće od grada Moshija do Maranga, kapije Kilimandžara, koja je na nadmosrskoj visini od 1879m. Od kapije do najvišeg vrha Uhuru Peak 5895m nadmorske visine ima 34 km. Svakog dana smo prelazili po 1000m visinske razlike radi privikavanja na visinsku razliku i promene u atmosferi. Na putu ka vrhu ima tri kampa, Mandara 2720m, Horombo 3720m i Kibo 4720m nadmorske visine.
Za 6 dana, susrela sam se sa 4 različita klimatska pojasa, od tropske kišne šume, gde je utisak kao da sam zalutala u film-u o Amazoniji, jer sama reč izvornog naziva šuma od vlage plače. Dalje idući ka vrhu, prolazeći kroz stepu i oskudno rastinje stižemo do kamenitog dela planine i sipara, sa gotovo svemirskim izgledom. Svakoga dana, nadmorska visina raste, dok imate manje kiseonika, i svaki korak postaje teži, međutim to me ne sputava jer želja za uspehom raste. Svaki metar, a posebno oni koji približavaju vrhu su bitni.
Do kampa Kibo na 4720m dobro sam podnela uspon. U momentu kada sam osetila da mi je potreban i fizički i psihički predah, bilo je vreme za 3h pauze. Tada kreću simptomi visinske bolesti i stomačne tegobe.Posle pauze, u ponoć počeo je naš uspon ka kruni putovanja, usponu ka vrhu. Svaki metar je sve teži, telo mrzne, pogoto šake i stopala, dok prsti trnu i bride. Divni meštani koji nas prate u ovoj avanturi pozajmljuju mi rukavice, jer mojih ni dva para koje sam ponela, nisu mogle da me ugreju, i tek tada, krv počinje da cirkuliše kroz moje prste.
Na putu ka vrhu, osećanja su izmešana, od tegoba aklimatizacije, pospanosti, mučnine, disanja razređenog vazduha, kao kretanja stopa ispred stope. Veći tempo od ovoga, znači nesvesticu, vrtoglavicu, ali sve to vodi kada osećaju nescakidašneg zadovoljstva, jer sam pobedila sebe, pomerila svoje granice, uz enorman fizički napor, uživala u svitanju, nakon cele noći hodanja. Doživljaj nagrade za uloženi trud sa neopisivim i najlepšim pogledom, gotovo sa oblaka na vrhu Uhuru. Ne mogu opisati svoje emocije koje su eksplodirale na samom vrhu. Bilo je suza radosnica, sreće, i ushićenja, ali i pospanosti na toj visini zbog razređenosti vazduha. Gledati snegove Kilamandžara koje je opisivao Hemingvej je neverovatan doživljaj i večno sećanje.
Ekspedicija ka osvajanju Kilimandžara je bila u sastavu sjajne ekipe, sa Srđanom i Denisom, naravno na čelu sa odličnim vodičem, Milankom Arsić.
Afriku sam imala prilike više puta da posetim kao turista, oduvek je volelim i vraća, joj se, ali verujem da snegove Kilimandžara, neću prestati da sanjam.
Slavica Stojanović
8.43h -14.01.2023 popela na vrh Kilamandžara
Vrtaška planina i uspon na njeno sleme
Područje Kranjske gore poznato je kao raj za planinare, zbog činjenice da je omeđeno
najčuvenijim planinskim vencima Slovenije – Karavankama i Julijskim Alpima. Na koju god stranu da
se uputite iz kotline Save Dolinke očekuju vas predeli divljih kontrasta; zelenih, cvetnih pašnjaka i
krečnjačkih vrhova. Najprivlačniji ljubiteljima visokih gora su svakako najviši i najzahtevniji vrhovi
oba alpska venca; za koje nekada treba izdvojiti više od jednog dana uspona po kamenim, vrletnim
satazama i kao oštrica noža uskim grebenima.
U slučaju da se nađete u blizini gradova Kranjske gore ili Jesenica, a nedostaje vam dovoljno
vremena za višednevni obilazak, ili vam se ne dopada opcija da se verete po alpskim vrletima, ovaj
predeo nudi više kraćih tura sa odličnim vidicima. Jedna od takvih planinarskih staza je svakako trasa
koja iz mesta Mojstrana vodi do Vrtaške planine i njene najviše kote koja prelazi zavidnih 2000 metara
nadmorske visine. Grupa kragujevačkih planinara započela je uspon iz masta Mojstrana, sa parkinga Slovenačkog planinarskog muzeja (665m n.v.). Prvih nekoliko stotina metara krećemo se asfaltnim putem u smeru doline Vrata. U trenutku prolaska pored poslednjih kuća uočavamo sa desne strane zemljani put koji vodi u šumu. Na tom odvajanju sa „Triglavske ceste“ primećujemo i malu tablu sa natpisom da se za Vrtešku planinu treba uputiti u šumu. Ubrzo dolazimo i do smrče na čijem je stablu ispisano „Sleme“. Već sa prvim metrima, nakon skretanja primećujemo veliki nagib koji će biti jedna od osobenosti ove trase. Za nekoliko minuta dolazimo do odvajanja staze za vidikovac Gradčišče. Levim krakom nastavljamo uspon i za dvadesetak minuta uz četinarsku šumu dolazimo do prvog vidikovca, idiličnog pogleda na Mojstranu i jarko zelenu kotlinu Save Dolinke. Pogled sa strme staze nam daje dodatnu volju da nastavimo uspon. Retko se na planinama u našoj okolini susrećemo sa markiranom stazom koja pruža za jedan čas konstantnog uspona, na svega dva kilometra distance, uspinjanje od preko 480m. Nakon kraćeg odmora nastavljamo uspon kroz šumu četinara. Desetak minuta kasnije staza postaje nešto blaža jer je trasa usko usečena po strani izrazito vrletne šume. Smrče koje ovde rastu kao da prkose gravitaciji. Na pojedinim mestima staza je širine svega metar, a radi sigurnosti postavljeni su kraći delovi žičane ograde. Trasa je veoma dobro obeležena i obezbeđena, pa za iskusnije planinare svakako pruža pravi užitak. Oko 90 minuta od polaska iz Mojstrane prolazimo ogradu koja je postavljena zbog ispaše stoke. Nailazimo na gornju stanicu teretne žičare i manje stovarište posečenog drveta. Za dodatnih dvadesetak minuta, prolaskom kroz ravniju deonicu šume izlazimo na pašnjak u čijem se središtu nalazi čobansko-planinarska kuća. Mirno svitanje je zamenio oštri jutarnji severac dok smo prolazili kroz gustu šumu. Oblaci se tromo iz doline uspinju planinom. Pastirska kuća nalazi se na nadmorskoj visuni od 1457m, a to znači da smo uspon od 800m izveli za nepuna dva sata (distanca od 3,5km). Ovaj prizemni drveni objekat izgrađen je još 1932. godine, a danas poseduje izrazitu multifunkcionalnost. Nad ulaznim vratima su pored godine izgradnje napisane informacije o organizaciji pod čijom je upravom, kao i poruke o čuvanju prirode i pravilima u slučaju korišćenja objekta. Kuća je skladno uklopljena u pejzaž te pruža idealno mesto za aktivan odmor. U blizini su česma i drveni sto sa klupama. Glavni ulaz je pod katancem, ali objekat sadrži jednu usku prostoriju koja je uvek otvorena za slučaj nužnog zaklona od nevremena.
Posmatrano od objekta na Vrtaškoj planini prilaz iz Mojstrane je trasiran iz pravca istoka. Sa južne strane dolazi još jedna staza koja od slapova Peričnik dovodi do pastirsko-planinarske kuće. Ova staza nije markirana te se ne preporučuje za korišćenje bez pomoći GPS uređaja sa unetom rutom. Prvi deo nastavka uspona do vrhova Vrtaške planine je blažeg nagiba. Nakon prelaska još jednog pojasa šume i pašnjaka izlazimo na strmiji greben sa koga smo po prvi put u prilici da ugledamo dolinu Vrata i vrhove nad njom. Triglav je svakako najmarkantniji vrh nad belim oblacima u dolini. Stotinak metara dalje primetili smo i naš cilj – travnato sleme Vrtaške planine. Naziv vrha potpuno odgovara izgledu. Nad zelenim grebenom Slemena uspravile su se oštre stene Kukove špice (2427m n.v.), nepristupačni vrhovi koji spadaju u severni deo Julijskih alpa sa rekorderom po visini - Škrlaticom. Grebenom se penjemo u pravcu severozapada do travnate visoravni „Njivice“ (1820m n.v.). Na sredini levkastog pašnjaka je korito za vodu i putokaz gde se staza račva; levo za vrh Sleme, a desno za severni deo planine (Vrtaški vrh, 1898 m, potrebno vreme oko 20 minuta). Do ovog račvanja od Mojstrane uspon je trajao tri sata. Penjemo se na vrh travnate visoravni nad pašnjakom i nastavljamo levo ka Slemenu. Sledi prolaz kroz retku šumu bora krivulja. Kratko prelazimo preko travnate padine i stižemo do prevoja između najviše kote Slemena i vrha Votli. Vrh Drobečki Slemen (2049m) je desno od ovog prevoja (vrh je okićen zvonom i prilazi se lakom nemarkiranom stazom za nekoliko minuta). Na najvišu kotu planine se izlazi nastavkom uspona ulevo od prevoja. Poslednjih stotinak metara prolazimo travnatim grebnom blažeg nagiba. Malo je istaći da na ovako visokom grebenu ima vetra. Pre bi se moglo reći da hladnoća reže, a pojedini udari severca olako mogu da odnesu lakše predmete ako se ostave van ranca. Za uspon iz Mojstrane na vrh Slemena (2076m n.v.) potrebno je oko 4 sata (distanca od 7km). Osim manjeg dela Kukove špice vidike ka jugu i istoku su nam potpuno zaklonili oblaci. U slučaju vedrog dana ovaj vrh pruža odličan podgled ka najvišem delu Julijskih Alpa, ka Karavankama i dolini Vrata. Na maloj kupi kamenja postavljena je limena kutija, koja čuva upisnu knjigu, pečat i jastuče za mastilo. Sa Slemena silazimo do račvanja na pašnjaku „Njivice“. Upućujemo se ka Vrtaškom vrhu kroz šumu krivulja. Staza do ovog vrha je takođe markirana i potrebno je oko dvadeset minuta uspona. Pogled sa Vrtaškog vrha je bio nešto bolji, jer je za razliku od vidika ka jugu jutro u pravcu severa bilo osunčano. Karavanke su blistale u punoj lepoti, a u pravcu severa se mogao videti deo Save Dolinke koji protiče kroz gradić Jesenice.
Nemanja Rebić
Jezerski vrh – uspon „s’leđa“
preko Pećkog prevoja
Venac Dinarskih planina obuhvata najveći deo zapadnog dela Balkana. Prostarni planinski
sistem zadire duboko u zaleđe Jadranskog mora, od Istre do centralne Albanije, formirajući poput
krvotoka slivove mnogih reka i široke plodne doline.
Planine koje ga čine karakteriše velika raznovrsnost reljefa. Dok se njegov severoistočni deo
završava u pitomim obroncima Golije i Zlatibora, na jugu Dinaride ograđuje najviša gora
upozoravajućeg i zloslutnog imena.
Uspon na najvišu kotu Prokletija može se izvoditi iz više pravaca. Našim planinarima je
svakako najpoznatija trasa dolinom Ropojane i bivše karaule Zastan. Ta markirana staza preko doline
jezera vodi pod severnu liticu Jezerskog vrha.
Postoje i pravci iz dolina Valbone i Teti, koji takođe zahtevaju od planinara dobru psihofizičku
pripremljenost. Obe doline se nalaze u Albaniji i postale su poslednjih godina česta destinacija za
visokogorce iz Srbije i regiona.
Grupa planinara iz Kragujevca se odlučila za uspon na Jezerski vrh kombinujući dva od
pomenuta tri pravca. Početni deo uspona se odvija kroz Ropojanu i plato Runice, a nastavak se
preklapa sa drugom polovinom uspona iz doline Teti.
Iz sela Vusanje se treba uputiti ka jugu do Pećkog prevoja, da bi na prevoju trasa promenila
pravac ka istoku. Završni usponom se izvodi zapadnim grebenom Jezerskog vrha; suprotnom stranom u
odnosu na litice koje su nad dolinom jezera.
Uspon započinjemo na zaravni kod ponora reke Skakavice – slapa Grlja. Uskim tucanikom
kojim mogu proći samo terenska vozila započinjemo pešačenje kroz dolinu Ropojane i nakon
dvadesetak minuta prolazimo pored staze za vrelo Skakavice (Savino oko). Sledi pešačenje pored
širokih pašnjaka u dolini, da bi nešto strmiji uspon započeo ulaskom u peti kilometar trase, nakon
prolaska pored mesta gde se put odvaja za napuštenu vojnu karaulu Zastan. Prolaskom kroz šumovitiji
deo doline stiže se za dvadesetak minuta do prostora na kome se svakog proleća formira izduženo
gorsko oko.
Ropojansko jezero nosi još nekoliko naziva: Travno, Zminje i Čemerikino jezero. U većem
delu godine taj prostor je cvetna livada, jer sa prvim danima leta potpuno presušuje. Postoji i jedna
anegdota u kojoj su se dva planinara međusobno opkladila zbog neslaganja kojoj državi jezero većim
delom pripada. Kada su došli do mesta jezera nisu mogli da ustanove ko je opkladu dobio, jer vode nije
ni bilo.
Na južnom kraju platoa Ropojanskog jezera postoji stari granični kamen sa grbom SFRJ. Sa
pogranične linije je pogled ka nazubljenim vrhovima Čokišta vrlo impresivan. Tornjevi koji se uzdižu
gotovo hiljadu metara pomalo podsećaju na okamenjene stubove Đavolje Varoši.
Ulaskom na teritoriju Albanije staza postaje strmija. Da biste sa nivoa doline Ropojane došli do
katuna Runice neophodno je oko 45 minuta uspona kroz gustu šumu bukve. Pašnjaci, čije ime kazuje
da se od davnina na njima čuvaju stada, odvojeni su od Travnog jezera strmom krečnjačkom
kaskadom. Uz šumovito podnožje Čokišta pruža se nekadašnja karavanska trasa kojom izlazimo na
1.500m nadmorske visine.
Sakupili smo osmi kilometar na GPS brojčaniku izlazkom na plato Runice. Cvetno polje
ugneždeno je između oštrih visova sa obe strane. U daljini je najmarkantniji Arapski vrh. Sa desne
strane nižu se ka našoj poziciji beli, krečnjački vrhovi: Prozmit, Koprištit, Škurt i Vukočki vrh. Sa leve
strane su se poput solitera nadvisila Čokišta, masiv Bojnog vrha i uzvišenje sa prevojem Vogel – sedlo
kojim se prelazi u dolinu gorskih jezera.
Na devetom kilometru od Vusanja prilazimo katunu Runice (1.540m). U blizini dve niske
čobanske kolibe, pod okomitom stenom, nalazi se drveno pojilo sa izvorom hladne vode. Ovo je jedno
od najboljih lokacija na trasi za podizanje kampa. Prostora ima dovoljno za veliki broj šatora. Vreme
koje je potrebno za prelazak Ropojanom od Vusanja do Runica je oko tri ipo sata.
Nastavak uspona do Pećkog prevoja vodi karavanskom stazom pored Vukočkih stanova (plato
sa albanskim imenom Sheu Bardhe, na kome su ostaci vojne karaule). U ovom delu trase nailazimo i na
ruševine mitraljeskog gnezda i devastirane bunkere; podignute za vreme diktature Envera Hodže,
sredinom prošlog veka.
U blizini Pećkog prevoja staza se spušta oko stotinak metara u krašku vrtaču na čijem je dnu
jezero. Bistra, kao staklo prozirna površina vode napaja se iz snežnika koji kopni na severnoj strani
vrtače gotovo do kraja juna.
Stotinak metara pre prevoja postoji odvajanje uske staze desnom stranom ka Arapskom vrhu
(2.217m). Trasa preko kraških stena i travnatih polica nije eksponirana, a potrebno je oko dva sata
uspona sa prevoja.
Pećko sedlo (1.735m n.v.) udaljeno je od katuna Runice oko 4 km. Ovu deonicu smo prešli za
oko 90 minuta, uz kraću pauzu kod „jezerca u rupi“.
Izlaskom na Pećki prevoj u prilici smo da uočimo po prvi put prema istoku deo Jezerskog vrha,
a u pravcu juga široku dolinu Teti. Prevoj je odličan vidikovac, jer pruža pogled kakav nemaju ni
mnogi vrhovi zavidnih visina. Pop Lukin i Ilijin vrh na istočnoj strani i litice skupine vrhova Radohines
na zapadnoj, kao da pretstavljaju ram slike u čijem je središtu zelena kotlina Teti. Na dnu doline, među
širokim koritom planinskih brzaka nalazi se prostrano selo, ishodište mnogih planinarskih pohoda i
centar albanskog nacionalnog parka. Teti je prema svojoj poziciji u središtu Prokletija; pravi mali
Katmandu južnog dela planine.
Dok markacije i stari karavanski put vode u dolinu Teti, za uspon na Jezerski vrh potrebno je
koristiti stazu koja se od Pećkog prevoja odvaja levo. Trasa se konstantno penje uz retku šumu bora
munike do visa nad katunom Bukura. Ovaj katun je poslednja lokacija na usponu sa pijaćom vodom.
Nakon katuna Bukura sledi kraći prolazak travnatom dolinom. To je i poslednji pitomiji deo
trase. Nakon pola kilometra ulazimo u zonu krečnjačkih stena, ljuti krš, koji dominira pejzažem do
samog vrha. Staza postaje dosta strma i na mnogim mestama trasu pratimo tražeći u vidokrugu kamene
gomile, jedine orjentire postavljene od strane planinara. Masiv oštrog vrha Popa Luke kao zid zaklanja
vidik ka jugu. Uspon strmom stranom velikog ledničkog cirka izaziva kod planinara osećaj ništavnosti
u odnosu na litice koje ga okružuju. Pustinjski pejzaž sa malo snega u senovitim stranama kao da
opominje da je sve sem večne snage prirode prolazno.
Na 2.200m izlazimo na plato sa koga se može videti čitav zapadni deo najvišeg visa Prokletija.
Krst na Jezerskom vrhu se nazire na kraju oštrog grebena, koji kao da je zidan iz slojeva sipara (malter)
i velikih blokova stena (cigala). Čini se da je cilj blizu i da ćemo do vrha stići za oko 50-60 minuta.
Ipak, prelazak dva siparna kuloara i prečenje uz dno duge litice brzo nas je uverilo da je potrebno bar
dvostruko više vremena. Trasa nije ekstremno strma, ali je veliki oprez neophodan pri svakom koraku.
Poslednjih dvadesetak minuta uspona treba se posvetiti preskasanju i obilasku višemetarskih
gomila stena. Na grebenu se konačno otvara pogled ka dolini Valbone i vrhovima koji je okružuju.
Nakon šest sati uspona od Runica (10,5 km prema GPS prijemniku) stupamo na najviši vrh
Dinarida. Nalazimo se pred metalnim krstom, na koti koja je 2.694m nad morem. Vedar i stabilan dan
pružio nam je na Jezerskom vrhu pun vidik. Posmatramo visove od kojih smo mnoge uspešno pohodili
i sa kojih smo uvek sa divljenjem posmarali belu krunu Proketija. U prvom redu se ističu vrhovi masiva
Radohines, venac Karanfila, Bojni vrh, Rosni vrh, Kolac, Đeravica i vrhovi južno od Valbonske doline.
U drugom planu se naziru obrisi Kučkih planina, Komova, Hajle, Bogićevice, Šare i Koraba.
Za silazak istim pravcem neophodan je oprezan korak i mir u mislima. Noge postaju
pomalo teške i nestrpljive. Iz smera Komova i Karanfila pristižu tamni oblaci i previše vremena za
odmor nema. Dobro bi bilo skloniti se sa kraških goleti pre moguće pojave gromova i kiše.
Prisižemo do katuna Bukura svega par minuta pred početak letnjeg pljuska. Kratkotrajnu kišu
proveli smo pod nadkrivenom klupom uz hladno pivo „Korča“. Pastiri limenku prodaju po ceni od 3
evra. To im je dodatni vid zarade uz prodaju mleka, surutke i sira. U ovom trenutku ne marimo za
skupoću. U Alpima bi nas ovo zadovljstvo koštalo bar duplo skuplje.
Domaćini su ljubazni i gostoljubivi. Upućuju nas na jednu stazu kojom se neznatno skraćuje
deonica do Pećkog prevoja.
U katun Runice pristižemo trinest sati nakon što smo ga napustili. Dug odmor pored
izvora koristimo za prikupljanje snage za nastavak puta niz Ropojanu. Prolaskom preko livade Travnog
jezera ostavljamo za nama najviše vrhove Pokletija.
