Osnovna planinarska obuka

1.

Planinarska organizacija

Planinarski savez Srbje je savez udruženih planinarskih, planinarsko-skijaških i drugih organizacija. Svoje ciljeve ostvaruje preko osnovnih planinarskih organizacija udruženih u savez.

Sve svoje aktivnosti savez izvodi preko svojih Komisija.
Tako na primer PSS ima komisije za:

• Za alpinizam i turno skijanje
• Za planinarenje i pešačenje
• Za visokogorstvo i ekspedicije
• Za vodiče
• Za speleologiju
• Za GSS
• Komisija za sportsko penjanje
• Komisija za planinarsku orjentaciju
• Komisija za planinarski treking
• Komisija za rad sa mladima
• …

Preko tih komisija PSS vrši obrazovanje i usavršavanje kadrova u planinarstvu i organizuje akcije.

Da biste postali član PSS morate da se učlanite u neko planinarsko društvo koje je član PSS-a.

Nosioci organizacije u planinarskim klubovima su skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i veće časti.

Planinarski klub mora imati statut koji je usaglašen sa statutom PSS-a.
Članovi planinarskih klubova imaju prava i obaveze.Veoma važna obaveza je poštovanje pravila ponašanja.

. . .

Pravilnik o bezbednosti i odgovornosti u izvođenju planinarskih aktivnosti

Opšte odredbe: sprovodi načelništvo, koje

• Prikuplja predloge i sačinjava kalendar aktivnosti.
• Pruža pomoć u organizovanju akcija i obezbeđuje vodiča na akciji.

Organizator akcije treba

• Da predlog za organizaciju akcije,
• Dostavi načelniku detaljan program akcije,
• Organizuje prevoz za akciju,
• Sakuplja novac prilikom prijave učesnika akcije

Prava i dužnosti organizatora:

Da objavi detaljan program akcije na sastanku,

• Da napravi spisak učesnika,
• Da podnese izveštaj na sledećem sastanku.

Prava i dužnosti vodiča:

• Da proceni da li su učesnici akcija zdravstveno sposobni,
• Da proceni da li su učesnici kondiciono i psihofizički spremni,
• Da proceni da li su adekvatno opremljeni za odgovarajuću akciju,
• Da se stara o merama bezbednosti,
• Da brine o licima koja iz nekih razloga ne mogu da nastave akciju,
• Da upozori učesnike koji se ne ponašaju u skladu sa pravilnikom.

Dužnosti i prava učesnika akcija:

• Učesnik je dužan da se blagovremeno , ceneći svoje fizičke i zdravstvene mogućnosti, prijavi i uplati potrebnu akontaciju,
• U slučaju otkazivanja nađe adekvatnu zamenu,
• Da se pridržava uputstva vodiča i organizatora,
• Da ne ugrožava druge učesnike.

Na svakoj akciji se obezbeđuje vodič koji vas vodi i brine da sve prođe u najboljem redu.Uvek će neko da bude čistač na stazi i da vodi računa da niko ne zaostane.

. . .

Istorija planinarenja

U prošlosti su mnoge kulture bile opsednute planinama. Mnoga verovanja su povezivala vrhove planina sa bogovima. U staroj Grčkoj se verovalo da bogovi žive na vrhovima planina konkretno na Olimpu. U istoriji su zabeleženi pojedinačni planinarski usponi kao na primer uspon Rastka Nemanjića na Atos i kasnije penjanje Petrarke na planinu Ventoks blizu Marselja u 14. veku.
Prva planina koja je postala turistička atrakcija je bila Sneška u Češkoj, i prvi zabeležen uspon na njoj se desio 1456. g. 1492. Godine Anton De Vil, francuski lord se prvi popeo na planinu Aikule, koja je deo francuskih Alpa.To je prvi zabeleženi uspon pomoću merdevina i užadi. Smatra se da je to prvi tehnički uspon. On se beleži kao početak planinarenja.
1573. Godine Francisko De Marči i Francisko Di Dominiko penju visoke Korno Grande Najviši vrh Italijanskih Apenina 2912 m.n.v.
1741. g. Ričard Pokoke i Vilijam Vidham su napravili veliki podvig stigavši do francuskog naselja Šamoni (1035 m.n.v.). Koji se nalazi u Francuskoj regiji ispod vrha Mont Blana.
1757. Švajcerski naučnik Horacije Benedikt je organizovao nekoliko neuspešnih pokušaja uspona na Mont Blan. Da bi ga konačno popeli 1786. godine Džejks Balmat i Majkl Gabrijel.
Do kraja XIX veka počinje velika ekspanzija planinarskog sporta pa su popeti skoro svi vrhovi Alpa.
1800. Gros glokner, 1804. Ortler, 1808. Meri Paradise

Prve planinarske organizacije

Rezultati svih tih poduhvata predstavlja osnivanje mnogih planinarskih organizacija (klubova).
U Londonu se osniva prvo planinarsko društvo “Alpinistički klub” (ALPINE CLUB). Pioniri planinarskog sporta u Jugoslaviji bili su Slovenci i Hrvati.O tim prvim aktivnostima ima veoma malo podataka. Znamo samo da su prvi Srpski planinari bili: LjUBOMIR NENADOVIĆ (1826-1895)
Smatra se prvim srpskim planinarom. Peo je Alpske vrhove, bio je na Vezuvu, planinario je po Srbiji i Crnoj Gori. Objavio je zapažene putopise i propagirao je korist boravka u prirodi.

Inicijator i prvi organizator planinarstva u srbiji: Profesor Josif Pančić

Profesor Velike škole i predsednik Srpske kraljevske akademije profesor Josif Pančić (1814-1888). Od 1856. godine je organizovao izlete i vodio je svoje učenike. Ti izleti su trajali po mesec dana.
Pored njega u prvim istraživanjima je učestvovao i profesor Jovan žujović (1856-1939), rektor velike škole, sekretar srpske kraljevske akademije a zatim i njen predsednik. 1901 osniva se SRPSKO PLANINSKO DRUŠTVO. Njegov prvi i dugogodišnji predsednik bio je upravo profesor dr Jovan Žujović.Najveći broj izleta se organizovao na Avali,1903. godine je organizovan prvi izlet na Rtanj.

Društvo tako radi do početka Drugog svetskog rata sa manjim prekidima. Društva se osnivaju i na severu pod vlašću Ugarske i u drugim delovima Srbije.
Nakon Drugog svetskog rata vlasti su imale rezerve prema Srpskom planinarskom društvu, da bi potom uvrstili planinarstvo među bazne sportove.
To je doprinelo osnivanju mnogih društava naročito u periodu od 1948 do 1956.
Izdvajanjem iz Fiskulturnog saveza Srbije 1948. godine nastaje Planinarski Savez Srbije koji danas broji blizu 160 klubova, sa preko 15000 članova.
Ideja za osnivanje planinarske organizacije u Kraujevcu je potekla od grupe vežbača koji su često pravili izlete po okolini.Na čelu sa Miodragom Krunićem krajem 1933. godine je osnovan smučarski klub. Ubrzo se osniva PODRUŽNICA SRPSKOG PLANINSKOG DRUŠTVA-KRAGUJEVAC. Ovo je bio faktički OGRANAK društva iz Beograda i društva iz Novog Sada. Prvi zvanični planinarski izlet izveden je 26-29. marta 1935. zajedno sa SPD iz Beograda. Drugi svetski rat prekida svaku aktivnost Društva. Po završetku rata 10. februara 1949. Društvo menja ime u Dimitrije Janković “CICI”, jedno od najvećih društava u Srbiji.

Istorija Planinarskog društva „Žeželj“Planinarsko društvo „Žeželj“ je osnovano 01.03.1992. godine, od strane male grupe entuzijasta i zaljubljenika u prirodu. U početku, Društvo je brojalo svega desetak članova da bi tokom narednih godina, a posebno od 1997. godine kada se veća pažnja počela posvećivati promovisanju planinarskog sporta u medijima, broj članova počeo povećavati iz godine u godinu. Tako da sad naše Društvo ima oko 220 članova.

. . .

Planinarenje

Šta je planinarenje?

• Kada se pominje planinarenje na ovim prostorima obično laici, ali i ogroman procenat članova planinarskih društava misli da je planinarstvo isključivo neka tura na planinu, uspon na neki vrh, šetnja po šumi i sl..
• Na primeru nečijeg poznavanja orjentacije obično se zapaža da je on samo veštiji od drugih, te da je pomoću čudnih spravica busole i kompasa naučio da se snalazi u prirodi, pored toga, ako je neko iskazao sklonost da se penje po nekoj stijeni – za njega se kaže da je više hrabar od drugih, ili lud. Otprilike ovim redom nižu se neverovatni primeri nagađanja šta je planinarenje. Neprekidni niz zabluda i površnosti je poduži. Međutim danas u svetu planinarstva nema nikakvih slučajnosti, sve je već dobro poznato, moguća su samo usavršavanja.

Može se reći da je planinarenje za čoveka u današnjem vremenu najzdravija fizička aktivnost koja se odvija u prirodi. Večina ljudi za planinarenje misli da je to samo odlazak u planinu i da je cilj “osvajanje” još jednog vrha. Međutim, svaki ozbiljan ljubitelj prirode zna da je to u stvari stil života.

Pored boravka u prirodi, planinarenjem se razvijate u jednu jaku i stabilnu ličnost koju krase hrabrost, mentalna i fizička snaga, izdržljivost, prilagodljivost, odgovornost prema sebi, društvu i prirodi, kao i kvailtetan i zdrav život.
Ljudi mogu imati različite motive za planinarenje. Neki od njih su  druženje, zdrav način života, poboljšanje kondicije, izazov, istraživanje, fotografija, ali je svima zajednička ljubav prema prirodi.

Planinarenje obuhvata jedan široki spektar aktivnosti vezanih za kretanje po prirodi. Tu spadaju:

• Klasično planinarenje…… obuhvata izlete i planinarske ture na pristupačnim terenima visine do 2000 metara, gdje se pri kretanju ne treba koristiti rukama ni dodatno osiguravati.
• Visokogorstvo ….. je aktivnost kretanja po visokim planinama. U Bosni i Hercegovini visokim planinama se smatraju sve one visine iznad 2000 metara, dok je u nekim zemljama ta granica pomjerena na 3000 i više metara. Sve zavisi od prosječne visine planina u tom području. Za visokogorstvo je potrebno veliko iskustvo i psiho-fizička snaga. Ovu aktivnost možemo nazvati i prelazom planinarenje u alpinizam tako da je poželjno i osnovno poznavanje tehnika alpinizma, kao i korištenja alpinističke opreme.
• Alpinizam , Sportsko penjanje, Gorska služba spašavanja , Vodička služba, Orjentacija, Orjentacija, Speleologija, Brdski biciklizam …
  

Planinarenje predosti

• U generalnim crtama, pešačenje bilo koje vrste, srednjeg intenziteta, pomaže u sagorevanju kalorija, pomaže ubrzavanju metabolizma koji se posle tridesete godine postepeno usporava, podstiče lučenje seratonina – hormona sreće koji luči nadbubrežna žlezda i koji se javlja i kod manjih fizičkih podsticaja. On odagnava simptome depresije, lošeg raspoloženja, smanjuje anksioznost i u grupi ljudi, sa kojima idete na turu, čovek se oseća potpuno drugačije nego u zatvorenim prostorima kafića ili na radnom mestu. Akumulacija energije i dobrog raspoloženja ne odlazi tako lako iz tela i misli ni nekoliko dana nakon planinarenja i ostaje u vama kroz slike, proživljene na planinarskoj turi.

Pešačenjem se povećava i jača mišićno tkivo, jednostavno se jača telo ali u isto vreme i volja za postizanjem cilja, dolaska do željene tačke uspona, zajedno sa grupom.

Pravila ponašanja planinara

• Poštujući opredeljenja planinarskih organizacija u Srbiji da pravila ponašanja podvedu pod naziv «Kodeks časti», planinari Srbije zauzeli su stav da se Kodeks časti ili pravila ponašanja odnose ne samo na planinare u Srbiji, već i na planinare u svim zemljama sveta i izrazili želju da se postojeća Pravila ili Kodeksi nazovu PRAVILA PONAŠANJA PLANINARA.
• Osnovne odredbe:
• Pravila ponašanja obavezuju planinara u njegovom celokupnom radu i ponašanju bez obzira da li taj rad ima neposrednu ili posrednu vezu sa planinarstvom.
• Samo savesno pridržavanje ovih pravila daje članu planinarskog društva pravo da se smatra planinarom!

Zaštita prirode i čovekove sredine

• Prirodne lepote planina su blago iz kojeg planinarstvo crpi svoju snagu. Zaštita i negovanje prirode od najšireg je društvenog značaja. Od te zaštite planinarstvo zavisi, pa je utoliko pre dužno da prirodu dosledno poštuje i da u tome služi ostalima za primer.
• Posebno je važna zaštita planinskih predela, nacionalnih parkova, planinskog bilja i životinja, pre svega zaštićenog cveća i životinja, planinskih voda, planinskog vazduha i okoline.
• Planinar treba naročito ličnim primerom i ponašanjem da doprinosi očuvanju planinske sredine na sledeći način:
• Na planinarskim stazama, a posebno na vrhovima, odmorištima i vidikovcima ne ostavlja i ne baca otpatke i ostatke jela, ambalažu i sl. već ih sakuplja, stavlja u ranac ili u posebnu ponetu kesu i odnosi do prvog đubrišta.
• Ne izaziva buku vikanjem i aparatima, ne pokreće kamenje koje može da ugrozi život ljudi i divljači, ne loži vatru u šumi ili blizu šume, ne kida cveće – bez obzira da li je zaštićeno ili nije, ne oštećuje planinske pašnjake, građevine i sadnice.
• Uvek misli na to da i oni koje će u planinu doći za njim ili posle njega imaju pravo na neokrnjenu i čistu životnu sredinu ili prostor.

Drugarska pomoć

• Važna je iskena i nesebična drugarska pomoć!
• Pomoć se ogleda u:
• Vidu saveta i upozorenja iskusnih neiskusnim ili neopreznim planinarima o pravilnom hodanju, predahu, ishrani, oblačenju, opremi, orijentaciji, opasnostima, postupcima ako se desi nesreća..
• Neposrednoj pomoći umornim, iscrpljenim, ugroženim ili povređenim planinarima, a naročito brza pomoć u nesreći.
• Pružanje pomoći nije samo dužnost Gorske službe spasavanja već i moralna obaveza svakog pojedinca!
• Svako, prema svojoj snazi, znanju, iskustvu i sredstvima sa kojim raspolaže, treba da pomogne drugom čoveku u nevolji.
• Pomoć mora da bude srdačna, nesebična, humana, ohrabrujuća, spontana drugarska dužnost koja NIKADA ne zahteva nagradu, a predstavlja pravu ljudsku toplinu i moralni oslonac.
• Ugroženi ne sme steći utisak da mu se pomaže bezvoljno, usiljeno, samo zbog obaveze ili, čak, zbog eventualne nagrade!

Važna je iskena i nesebična drugarska pomoć!

• Dužnost svakog planinara je da oprezno hoda po planinama, da bude odlično, naročito u zimskim uslovima, fizički pripremljen i prema odgovarajućem godišnjem dobu, odgovarajuće opremljen.
• To mu nalaže odgovornost prema samom sebi i drugarska OBAVEZA PREMA OSTALIMA. Na taj način, ređe će mu biti potrebna pomoć, pa će utoliko pre i lakše moći da pomaže drugima.

ODLAZAK U PLANINE BEZ DOBRE FIZIČKE KONDICIJE IZRAZ JE NEODGOVORNOG ODNOSA PREMA CELOJ GRUPI KOJU NEDOVOLJNO PRIPREMLJENI PLANINAR ZADRŽAVA I SPREČAVA DA NA VREME IZVRŠI SVOJ ZADATAK.

• Planinar u nevolji treba, pre svega, sam sebi da pomogne! U pomoć poziva samo onda kada nije u stanju da sam sebi pomogne.
• Pomoć prima sa svom obzirnošću i sarađuje i olakšava napore onih koji su mu pritekli u pomoć. Mora da ostane hladnokrvan u svakoj situaciji, bez panike i smetenosti. Nije dostojno planinara da postavlja preterane zahteve, da se ne savlađuje u izrazima bola, naročito ako svojim ponašanjem nepovoljno utiče na ostale povređene.

Pozdravljanje

• Lep planinarski običaj je da se planinari međusobno pozdravljaju. To je vidljiv znak planinarskog drugarstva i poštovanja prvobitnih običaja. Pozdav treba da bude kulturan, uljudan, po mogućstvu srdačan. Nije lepo čekati na pozdrav. Mlađi pozdravljaju starijeg, muškarci ženu.
• Lepo je ako oni koji idu na turu pozdravljaju one koji se sa ture vraćaju, time im odaju priznanje za već obavljen planinarski uspon.
• Neljubazno je i nije drugarski ako pozdrav primaš sa visine i ako uopšte ne otpozdraviš.

Odnosi među planinarima

U planinarskoj praksi izgrađena su mnoga precizna pravila

ponašanja u nekim svakodnevnim okolnostima. Na primer:

• Pri susretu na uskim planinarskim stazama spretniji, jači i naročito mlađi sklanja se pred slabijim (starijim);
• Na prelazima preko opasnih mesta, snega, vode i slično prepuštamo povoljniji položaj slabijem;
• U zajedničkim akcijama (penjanja, spasavanja, prenošenja tereta i slično) napornije zadatke preuzima stručno osposobljeniji i jači;
• Za vreme odmora ili u predahu na vrhu ili u planinarskom domu, ustupamo udobnije mesto slabijem;
• Kada noćimo, naročito ako su planinarski dom ili sklonište prenatrpani, ustupićemo krevet ili bolji ležaj slabijem.

Za hodanje u grupi važe sledeća pravila:

• Za vreme hoda u grupi prvi mora da se ravna prema najslabijem;
• Kada se prvi zaustavi radi odmora ne sme to da učini na prvom, njemu ugodnom stajalištu već tako da svi planinari iza njega mogu udobno da predahnu. Ako je vreme hladno, vetrovito ili pada sneg, skrenuti pažnju svima a naročito onima koji se lako znoje, da se presvuku, ogrnu, ili obuku kako se ne bi hladili i zahtevali da se što pre, bez obzira na odmor koji je potreban, drugima krene dalje;
• Nikada ne krećite uzbrdo naglo, pokazujući eventualno svoju veću sposobnost, već umereno, tako da za vreme hoda možete da ubrzate tempo ako je potrebno i ako to mogu i ostali. Vrlo je ružno ako jurite napred, odmarate se sami, a kada vas ostali dostignu, opet odjurite napred i ne omogućite odmor ostalima kojima je potreban isto toliko ako ne i više nego vama

Planinarski domovi

• Planinarski domovi (kuće, skloništa, bivaci, zakloni) u prvom redu su namenjeni odmoru, ishrani i okrepljenju planinara. U tom pogledu se želje i potrebe planinara dosta razlikuju, a planinarski domovi- čak i najudobniji- ni izdaleka nisu opremljeni i snabdeveni tako da udovolje svim zahtevima
• Potrebno je usklađivanje pa se stoga naročito važno obzirno ponašanje u sledećim slučajevima:
• Svaka buka smeta onom ko želi mir, a takvi su u planinama u većini, jer su u planinu došli da se odmore od napora. Zato u domu ne pravi buku, ne vičite, ne pravite galamu i ne razbijajte.
• Veselo raspoloženje je uobičajeno i poželjno u planinama, ne sme da se pretvori u opijanje i bančenje, koje smeta ostalima, a i inače nije u skladu sa planinarstvom.
• Iznad svega je važno čuvati noćni mir, tj. potpunu tišinu noću, kao što je utvrđeno u kućnom redu. Ko leže kasnije ili ustaje ranije, mora da bude posebno obziran.

Odnos prema vodiču

• Što je vaše planinarsko (ili životno) iskustvo manje, to je vaša obaveza veća da se striktno držite programa, naređenja, saveta, ili uputstava vodiča.
• Ne «trčite» napred ispred grupe, ne zaostajte iza grupe, a da se niste javili vodiču, ne idite na svoju «stranu», ili na svoju «akciju», a da se s tim nije saglasio vodič!
• Ne mešajte se u rad vodiča, sem ako on ne zatraži vaše mišljenje ili vašu pomoć. Ne pravite probleme na putu ili u domu!

Planina, za razliku od ljudi ne pravi selekciju. Otvorena je za sve, koji vole i poštuju prirodu.

. . .