ПЛАНИНА МОУРГАНА – албанско предворје Пинда
Моургана (на грчком : Μουργκάνα, Όρη Τσαμαντά – Ori Tsamanta, или на албанском: Maja e Murganës) је планински масив са више врхова који нанизани у правцу исток-запад дефинишу граничну линију између Грчке и Албаније. Реч је о гори која припада групи планина Епира – Пинда, древне покрајине која је карактеристична по већем броју атрактивних висова (Грамос, Тимфи, Џумерка…); међу којима је Моургана једна од нижих (званично највиша кота је 1.806m). Ипак, своју атрактивност ова планина црпи из чињенице да су њене падине веома стрме и да је база из које стреми небу на свега 300-400m надморске висине.
Планинарско друштво “Жежељ” организовало је успон на Моургану током првомајских празника. Уз обилазак кањона Лангарица и више историјских локалитета јужне Албаније група крагујевчана се запутила уз долину реке Дринос ка планини чији су врхови почетком петог месеца задржали мрље снега.
Исходиште похода на Моургану налази се у селу Сотира, готово опустелом насељу стешњеном међу врлетним странама планине, на око 500 м.н.в. У средишту села налази се рустична православна црква, крај које смо оставили возило. Након кратке припреме полазимо уз корито потока.
Први километар представља најлакши део трасе до врха. Крећемо се ка југу, директно ка највишим врховима планине. Након првих 0,7km макадамом улазимо у “козју” стазу која је вероватно у претходним деценијама била траса албанским граничарима. Нагиб терена убрзо постаје стрмији. Наредних неколико стотина метара пратимо суво корито потока. На планинарске ознаке нисмо наишли. На појединим местима уочљиви су црвени крстови, али они нису поуздан орјентир јер се појављују спорадично.
Након пређених километар ипо од села стаза се одваја од сувог корита. До 1.400 м.н.в. смењују се деонице борове шуме и сипара. Да би се олашкало савладавање великог нагиба стаза има више серпентина. Изразито сипаран терен нам је евоцирао успомене на Олимп. Траса веома подсећа на терен око дома “А”. Потпуну награду за труд добили смо по изласку на обод великог природног амфитеатра у чијем је дну село из кога смо кренули (око 1.500 м.н.в). Котлина реке Дринос доминира источним делом видика, док нам се на западу потпуно отвара приказ завршног успона – гребен са највишим врховима Моургане. Пролазимо поред једног напуштеног катуна (на око 1.600 м.н.в.). У његовој близини постоји један мали базен у коме се прикупља кишница.
У пети сат успона улазимо пред завршном деоницом. Излазимо на врх за око четри ипо сата. По први пут смо у прилици да видимо грчку страну планине. Шумовите, ниже планине и брда се завршавају у плаветнилу Јонског мора. Дан није идеалан за видик ка најудаљенијим локациjама. Нисмо могли да уочимо острво Крф, иако су нас поједини Албанци уверавали да ћемо га сигурно видети. На северу погледом доминира најближа планина Стугара (1.771m), на истоку под наносима снега је највиша планина региона – Немерчка (2.485m), а на југу се уочава неколико највиших планина грчког Пинда. На врху постоје два бетонска стуба. Свега педесетак метара од стубова, на грчкој страни планине, видимо остатке бункера, који потиче из времена владавине Енвера Хоџе. Јужна, грчка страна Моургане је незнатно мање стрма од албанске.
За планину Моургану је карактеристично да има два највиша врха. На већини мапа је као највиша тачка обележен врх који се налази западно од врха који је десетак метара виши. На нижем врху GPS је показао висину од 1.806m и то је врх на коме постоји бетонски стуб са осликаном заставом Грчке (врх на коме се планинари најчешће фотографишу). Врх који је неких петнаестак минута удаљен од наведеног и није обележен на картама достиже висину која је за десетак метара виша. Оба врха су гранична, те припадају и Грчкој и Албанији.
Пријатно време без ветра и падавина омогућава нам да на врху проведемо читав сат у одмору. Следи кратак обилазак још два суседна врха. Највиши делови Моургане су поред остатака снега прошарани пролећним цветовима: шафраном, дивљом наном и љубичицом. Силазак до Сотире је трајао око три сата. Код старе цркве прочитао сам податке са GPS уређаја: укупно је препешачено 13km, a савладана висина износи преко 1.300m. Деветочасовна авантура је успешно завршена. Вредело је доћи до југа Албаније.
Немања Ребић
Dolinom Tisovice do najviših vrhova Prenja
Iz Konjica polazimo ka Prenju ranije rezervisanim ternskim vozilima. Odlučili smo se za ovaj vid transporta do planine po savetu naših domaćina. Prenj je prostrana i nepristupačna planina, a da bi smo se u toku jednog dana popeli na najviše vrhove treba poranuti i obezbediti siguran prevoz.
Putovanje započinjemo dolinom Bijele, kroz nekoliko naselja koja su uz samu planinu. Sledi oko dva kilometra vožnje širokim tucanikom, do raskrsnice Rakov Laz. Oštrim serpentinama vozilo posle svake krivine uvećava nadmorsku visinu i nakon novih desetak kilometara dolazimo do raskrsnice gde se levi krak odvaja ka planinarskom domu Rapte (oko 2 km do objekta). Vožnju nastavljamo desnim krakom koji vodi preko prevoja Paljika ka dolini Tisovice.
Na prevoju Paljika (1.500m) završava se naš jutarnji safari. Izlazimo hitro iz džipova i pripremamo se za uspon. Od domaćina saznajemo da ovu deonicu održava šumsko gazdinstvo te da oni svake godine popravljaju samo onoliko koliko je to neophodno za nesmetanu eksploataciju šume.
Planinarenje sa prevoja započenjimo jednim dugim silaskom. Dolina Tisovice je na oko 1.250m nadmorske visine, dakle na nižoj koti od prevoja Paljika. Ova deonica puta nije bila dostupna vozilima zbog velikog broja stena koje svakoga proleća bombarduju put ka dolini Tisovice. Tucanik kojim se krećemo usečen je u strminu iznad koje je vrh Devojački Krš.
Potrebno vreme da se od prevoja Paljike spusti do Tisovice iznosi oko dva sata. Reč je o dolini za koju mnogi sa pravom govore da je najlepša planinska dolina na Prenju, a pojedini čak da zaslužuje prvo mesto u celom planinskom sistemu Dinarida. Dok prolazimo ovom dolinom sve vreme su nam u prvom planu dva najviša vrha, severne stene Zelene glave i Otiša.
Postoji još jedna varijanta za dolazak do doline Tisovice; uspon iz doline Idbar koji je još naporniji budući da se na uspon polazi sa svega 700m nadmorske visine. Tisovica u prvim danima leta nalikuje mirnom zelenom jezeru oko koga su se nadvile oštre planine. S jedne strane dominira šumovita strmina Konjičke Bjelašnice, a sa druge bela krečnjačka stena visova Kantara. Dok smo silazili ka Tisovici nije bilo teško primetiti šumu bora koji je pravi relikt – balkanski endemit, džinovska stabla munike.
Za oko 50 minuta prošli smo kroz Tisovicu. Usledio je polučasovni uspon do planinarskog skloništa Vrutak. Reč je o uređenom planinarskom objektu koji je u skorije vreme renoviran od strane članova PD Borašnica. Nalazi se na oko 1.600m nadmorske visine i kapaciteta je 8-10 ležajeva. Nedaleko od samog skloništa postoji izvor koji je jedini rezervoar pijaće vode na celokupnoj trasi uspona. Od domaćina smo dobili savet da se do njega dolazi isključivo markiranom stazom da bi se izbedgla mogućnost prolaska kroz minsko polje. Takođe smo saznali da iako je u ovom periodu izvor bogat hladnom vodom, neretko se događa da u kasnom letnjem i jesenjem periodu presuši. Stoga na Prenj uvek treba poneti dosta tečnosti.
Od Vrutka postoje dve markirane staze; jedna vodi istočno, ka vrhu Velika Kapa (2.004m) i domu Rapte i druga ka jugu – vrhovima Otiš i Zelena glava. Potrbno vreme da se stigne do pomenutih vrhova prema postavljenim putokazima je oko sat ipo, ali se pojavom snega koji je u našem slučaju bio mek i dubok to vreme može znatno produžiti. Pažnja u prelasku snega i sipara na strmim severnim stranama Otiša oduzima dosta energije do trenutka kada izlazimo na Prvo sedlo, lokaciju sa koje se na najviše vrhove Prenja uspinje istočnim padinama (suv teren, bez snega).
Izlazkom na Drugo sedlo (za oko 20 minuta od Prvog sedla), između “tornjeva” Otiša i Zelene Glave, stižemo do visine od 2.000m. Dobrodošlicu nam je poželeo hladan vetar koji ovde gotovo uvek prisutan. Domaćini nam govore da je ovo najvetrovitije mesto na čitavom Prenju, jer je ova greda između vrhova planine orjentisana pravcem sever-jug.
Od sedla uspon na Zelenu glavu (2.103m) traje oko 30 minuta. U zimskom i prolećnom periodu za uspon je neophodna zimsko-alpinistička oprema. Dve fiksirane sajle su do juna duboko pod snežnim nanosom, te je neophodno poneti užad. Teren je strm i podrazumeva prečenje snežne strmine uz liticu severne stene vrha. U letnjem periodu sneg zamenjuje vrletni sipar, koji je pouzdaniji za kretanje.
Pogled sa najvišeg vrha planine je vredan šestočasovnog pešačenja; vidik je potpuno zadivljujući. U prvom planu su ostali visoki vrhovi Prenja: Osobac, visovi Sivadije i Botina (istok-jug); Ovča, Lupoglav, Erač (zapad); Crnoglav i Velika Kapa (sever). Nad njima, dalje na horizontu, uočavamo mnoge planine: Čvrsnica, Vran planina, Vranica, Treskavica, Visočica i Crvanj.
Kada je u pitanju upon na Otiš (2.097m), sa Drugog sedla je potrebno svega petnestak minuta šetnje. Uspon je znatno lakši zbog činjenice da je u pitanju južna pozicija padine, pa sneg prilično ranije kopni. Za razliku od kamena i sipara ovde završnom deonicom uspona dominira trava. Vidik je sa Otiša sličan pogledu sa Zelene Glave, a dolina Tisovice je preglednija zbog činjenice da se valovito zelenilo prostire gotovo uz samu bazu Otiša.
Uživanje u vidiku sa Otiša je ipak kratko trajalo. Potrebno je celu opisanu trasu ponovo preći u drugom smeru. Uz nekoliko kratkih odmora povratak preko Tisovice do lokacije Paljika je trajao oko 5 sati. Nepredvidivi i ponekad zloćudni Prenj je ovoga puta bio milostiv. Zahvalni smo mu na tome.
Nemanja Rebić
Srebrna glava – staroplaninska kapija istoka
Senokos je najsevernije dimitrovgradsko selo na oko 900m nadmorske visine. Jutra su u njemu hladnija i zbog severno orjentisane kotline duž koje se protežu seoska imanja i pašnjaci. Sa svega desetak meštana Senokos je danas planinsko mesto koje je pred gašenjem. Zbog trošnih ambara, staja, kamenih kapija i bunara pravi je muzej starina na otvorenom.
Očekajući probijanje prvih sunčevih zraka ovo selo kao da je još spavaolo tog jesenjeg jutra. Tišinu su prekinuli jedino planinari, uporni u težnji da jedan vedar miholjski dan posvete usponu na Srebrnu glavu.
Nalazimo se na mestu sastava dva potoka: Vodeničkog i Karibanjskog, na lokaciji nastanka Kameničke reke odakle se uglavnom polazi na uspon ka najnepristupačnijim staroplaninskim vrhovima. Srebrna glava (1.932m) je pogranični vis koji planinari retko pohode, jer do pre nekoliko godina nije bilo adekvatne planinarske infrastrukture. Situacija se promenila kada je napuštena škola adaptirana u planinarski dom i kada su postavljeni putokazi za nekoliko pešačkih staza. Pratimo putokaze i širokim makadamskim putem se od sastava Kameničke reke upućujemo ka severu, uz sliv Vodeničkog potoka. Nakon dvadesetak minuta nailazimo na raskrsnicu, mesto pogodno za podizanje kampa na kome se odvaja staza za vodopade Skok i Ivkov vir. Ka vrhu Srebrna glava trasa se najpre pruža širokim makadamom blagog uspona koji pred grebenom Boljevsko letniće postaje strmiji. Ovaj serpentinski put je još aktivan zbog seče šume i kontrole granice.
Prošavši kroz guste šume breze i bukve postepeno se uspinjemo ka višim delovima planine. Na oko 1.400m izlazimo na proplanke. U prilici smo da po prvi put osmotrimo karakteristične široke padine suve trave, kao i mnoge obližnje planine iz sasvim nove perspektive. Prepoznajemo na severu ceo greben Suve planine, na jugo-zapadu Ruj, Greben i Vlašku planinu, a na jugu Vitošu i jedan deo Rile. U prvom planu je svakako stenoviti greben planine Vidlič koji kao da izranja iz jutarnje sumaglice.
Nastavljamo uspon u pravcu severa, koristeći staru patrolnu stazu pograničnih jedinica. Predeo iznad 1.500m je bogat klekom i divljim malinama. Na nekim mestima hodamo preko žbunja kleke jer je staza gotovo potpuno zarasla. Prolazimo i pored visa Crni vrh (1.831m) koji obilazimo sa leve strane.
Za oko tri ipo sata uspona od Senokosa stižemo do pograničnog stuba. Ispred nas su predeli sa brdima i dolinama bugarske strane Stare planine. Ukoliko se od stuba uputimo glavnim staroplaninskim bilom ka severozapadu nizali bi se vrhovi: Pregrada (1.680m), Mučibaba (1.727m), Tupanac (1.676m), Kaca kamen (1.496m) i Kopren (1.963m). Nama je ovoga puta cilj u suprotnom pravcu. Pratimo pogranične stubove koji se nižu ka jugu i za nešto manje od sata konačno smo na Srebrnoj glavi, najistočnijem našem staroplaninskom vrhu.
Vrh Srebrna Glava, sa koordinatom 23°01′ istočne geografske dužine, je najistočnija tačka Republike Srbije. Specifičnost ovog staroplaninskog vrha je i sam prostor oko najviše kote. Granična linija koju trasiraju graničarski stubovi na samom vrhu menja pravac koji je definisan glavnim grebenom Stare planine, tako da ovaj deo na topografskim kartama nalikuje trnu koji se probija u teritoriju Bugarske. Ako nekada posetite Srebrnu glavu i okrenete se u pravcu istoka bićete u prilici da gledate u potpunosti na teritoriju Bugarske, kao i u slučaju da pogled pomerite za devedeset stepeni levo i desno. Tlo Srbije će vam u ovom položaju činiti samo jedan uži pojas vidika koji je iza vaših leđa (pravac zapad-severozapad).
Vidici sa Srebrne glave su ka svim stranama odlični. Pored mnogih planina Srbije i Bugarske (Vidlič, Svrljiške planine, Vardenik, Ruj, Vračanski balkan, Vitoša i Rila) najbliži vrh Kom (2.016m) potpuno dominira svojim gotovo piramidalnim oblikom. Čini nam se da bismo ga brzo i lako mogli popeti, ali nas u tome sputava činjenica da je duboko na teritoriji Bugarske.
Nakon jednočasovnog odmora usledio je povratak istom stazom. Dan je postao osetno kraći da bi se više sati uživalo na staroplaninskim proplancima. Najtajnovitiji deo Stare planine je svakako zaslužio da ga planinari češće posećuju.
Nemanja Rebić