Kilimandžaro
Slavica Stojanović, Kragujevčanka na krovu Afrike
Kako sažeti san svakog avanturiste planinara i zaljubljenika u Afriku u nekoliko rečenica?!
Šestodnevna ekspedicija kreće od grada Moshija do Maranga, kapije Kilimandžara, koja je na nadmosrskoj visini od 1879m. Od kapije do najvišeg vrha Uhuru Peak 5895m nadmorske visine ima 34 km. Svakog dana smo prelazili po 1000m visinske razlike radi privikavanja na visinsku razliku i promene u atmosferi. Na putu ka vrhu ima tri kampa, Mandara 2720m, Horombo 3720m i Kibo 4720m nadmorske visine.
Za 6 dana, susrela sam se sa 4 različita klimatska pojasa, od tropske kišne šume, gde je utisak kao da sam zalutala u film-u o Amazoniji, jer sama reč izvornog naziva šuma od vlage plače. Dalje idući ka vrhu, prolazeći kroz stepu i oskudno rastinje stižemo do kamenitog dela planine i sipara, sa gotovo svemirskim izgledom. Svakoga dana, nadmorska visina raste, dok imate manje kiseonika, i svaki korak postaje teži, međutim to me ne sputava jer želja za uspehom raste. Svaki metar, a posebno oni koji približavaju vrhu su bitni.
Do kampa Kibo na 4720m dobro sam podnela uspon. U momentu kada sam osetila da mi je potreban i fizički i psihički predah, bilo je vreme za 3h pauze. Tada kreću simptomi visinske bolesti i stomačne tegobe.Posle pauze, u ponoć počeo je naš uspon ka kruni putovanja, usponu ka vrhu. Svaki metar je sve teži, telo mrzne, pogoto šake i stopala, dok prsti trnu i bride. Divni meštani koji nas prate u ovoj avanturi pozajmljuju mi rukavice, jer mojih ni dva para koje sam ponela, nisu mogle da me ugreju, i tek tada, krv počinje da cirkuliše kroz moje prste.
Na putu ka vrhu, osećanja su izmešana, od tegoba aklimatizacije, pospanosti, mučnine, disanja razređenog vazduha, kao kretanja stopa ispred stope. Veći tempo od ovoga, znači nesvesticu, vrtoglavicu, ali sve to vodi kada osećaju nescakidašneg zadovoljstva, jer sam pobedila sebe, pomerila svoje granice, uz enorman fizički napor, uživala u svitanju, nakon cele noći hodanja. Doživljaj nagrade za uloženi trud sa neopisivim i najlepšim pogledom, gotovo sa oblaka na vrhu Uhuru. Ne mogu opisati svoje emocije koje su eksplodirale na samom vrhu. Bilo je suza radosnica, sreće, i ushićenja, ali i pospanosti na toj visini zbog razređenosti vazduha. Gledati snegove Kilamandžara koje je opisivao Hemingvej je neverovatan doživljaj i večno sećanje.
Ekspedicija ka osvajanju Kilimandžara je bila u sastavu sjajne ekipe, sa Srđanom i Denisom, naravno na čelu sa odličnim vodičem, Milankom Arsić.
Afriku sam imala prilike više puta da posetim kao turista, oduvek je volelim i vraća, joj se, ali verujem da snegove Kilimandžara, neću prestati da sanjam.
Slavica Stojanović
8.43h -14.01.2023 popela na vrh Kilamandžara
Ledeni uspon na orjensku Jastrebicu
Lokacija početka trase nadmašuje za desetak metara izohipsu od 1000m nad morem. U blizini smo planinarskog doma Ubla, čiji krov kao da izviruje iz visoke borovine kojom je okružen. Ispred objekta se susrećemo sa lokanim planinarima; mladim parom koji će nas povesti na vrh Jastrebice, najvišu kotu bosanskohercegovačkog dela Orjena; drugi po visini vrh ove divlje dinarske planine.
Greben Jastrebice se sa livade u blizini doma jasno vidi, ali je glavni vrh (1865m) zaklonjen nizom nešto bližih uzvišenja. Obavešteni smo od domaćina da je staza dobro označena i da nosi ime po osnivaču prvog planinarskog kluba u Trebinju Živadinu Simiću.
Prva dva kilometara trase su najlakša. U pitanju je makadamski put blagog uspona koji se pruža dolinom koja razdvaja dva visoka orjenska venca: levog čiji je sastavni deo greben Jastrebice i desnog kojeg krase vrhovi Štirovnik, Markova i Buganja greda kao i najviši vrh Orjena – Zubački kabao (1894m). U prvom kilometru prolazi se kroz lepu borovu šumu i popularno izletište Ubla. Na jednoj čistini pored puta postoje klupe, drvene korpe za smeće i dve ozidane pećnice za pečenje ili roštiljanje. Nakon izletišta sledi prolazak pored nekoliko vikendica. To su i poslednji građevinski objekti na stazi.
Ubrzo dolazimo do raskrsnice čiji desni krak vodi ka vrhu Štirovnik (1651m). Nastavljamo uspon dolinom (od raskrsnice ulevo); još oko pola kilometra do oštrog levog ulaska u šumsku stazu. Ukoliko bi se nastavilo pešačenje dolinom stiglo bi se do Dobrog dola, granice sa Crnom Gorom i mesta pod liticama najvišeg dela Orjena.
Pomenutim skretanjem sa puta naša trasa se usmerava ka glavnom grebenu Jastrebice. Planinarenje postaje intenzivnije, jer počinje strmiji uspon kroz šumu jasena, graba i hrasta. Staza se na više mesta uvija pored krečnjačkih stena da bi na oko tri kilometra od početne tačke uspona dosegla i do prašume planinske bukve. U prilici smo da vidimo ogromna stabla među kojima ima i izvaljenih primeraka. Godinama te ispružene grdosije trule predstavljajući odličnu podlogu za mnoge vrste pečuraka. Neka se debla moraju preskakati, a negde ih je lakše zaobići.
Sneg je na oko 1400m nadmorske visine veoma tvrd i to znatno olakšava kretanje. Markacije na velikim stablima izgledaju ucrtane dosta nisko. Zapravo se krećemo po snegu debljine od skoro jednog metra. Domaćini nam govore da je posebno zanimljiv prolazak ovom stazom u maju kada bukva potpuno olista, a još uvek ima visokih nanosa snega. Ta gotovo nestvarna slika je jedna od specifičnosti Orjena koji i pored blizine mora i same mediteranske klime tokom zime primi znatnu količinu snega da je po ovom parametru u rangu sa najvišim planinama Balkana.
Na oko četiri ipo kilometra od doma (1550m nadmorske visine) stižemo do prvog vidikovca. Mada je pedesetak metara van trase za Jastrebicu dobro je obeležen. Izlaskom na ovaj prirodni plato u prilici smo da vidimo sve vrhove susednog grebena Orjena. U prvom planu je svakako vrh Štirovnik i njegove strme padine. Ka istoku se nižu krečnjačke grede; beli orijaški zupci među kojima je i najviši – Zubački kabao.
U višim delovima Orjena rastu stabala Munike; kapitalni primerci reliktnog balkanskog bora koji je upravo skriven u šumama planinske bukve uspeo da preživi nekoliko ledenih doba. Nauka kaže da je pravi dinosaur u odnosu na druge vrste drveća u našem području.
Na petom ipo kilometru od Ubla izlazimo na strmi greben Jastrebice. Konačno smo van šume; u predelima gde samo poneki zakržljali bor vegetira. Sledi kraća deonica prelaska preko uske strehe. Vreme je da se cipele opreme derezama, a u rukama štapovi zamene cepinom. Bez ovih pomagala dalji uspon bi bio izuzetno rizičan. Strane pod grebenom su nagiba preko 45 stepeni, a kraj tih padina se ne nazire u šumi.
Domaćini nam u ovom delu staze skreću pažnju na postojanje vrućaka. To su rupe u snegu koje nove snežne padavine često prekriju tako da se teže primećuju. Topliji vazduh cirkuliše iz doline ka vrhovima kroz kraške procepe koji obrazuju ove prostore toplijeg vazduha. Rupe se postepeno šire formirajući procepe u snegu slične jamama koje nisu vidljive na površini. Nekada ove rupe izbijajau na površini u vidu malih otvora koji zapravo kriju mnogo veće šupljine. Stoga vrućci predstavljaju veliku opasnost za planinare koji se kreću Orjenom zimi.
Tek smo izlaskom na uzvišenje na kojem se prvi put na stazi doseže 1800m u poziciji da konačno ugledamo najvišu kotu grebena. Do Velike Jastrebice ostaje još jedan blaži uspon, zatim kraći spust i tek nakon toga završni uspon. Deluje da je cilj na dohvat ruke, ali je neophodno utrošiti još dosta energije. Najviše pažnje se usmerava na deonicama na kojima je vetar gotovo počistio sneg i gde se čak i sa derezema teško korača. Tlo je potpuno zaleđeno i svaki korak treba dobro odmeriti.
Vrh Jastrebice (1865m) obeležen je gomilom krupnog kamenja. Vidici ka moru i mnogim vrhovima Crne Gore i Hercegovine su ovoga puta nažalost izostali. U slučaju da se na Jastrebicu uspenjete po vedrom danu videćete mnoge planine: Leotar, Prenj, Velež, Zelengoru, Volujak, Durmitor, Vojnik, Maganik, Prekornicu, Komove, Kučke planine i Lovćen. Ovaj vrh u centralnom delu Orjena ima takođe odličnu poziciju prema ostalim vrhovima ove planine. Zubački kabao je na svega par kilometara, a razdvaja ih dubina Dobrog dola i prevoj Prasa. Sa grebena Jastrebice se u letnjem periodu može nastaviti uspon ka najatraktivnijem vrhu – Vučjem zubu (1805m).
Silazak zahteva podjednaku obazrivost kao i uspon. Na najstrmijoj deonici (mestu samog izlaska na oštri greben) postavljamo fiksno uže kao dodatno obezbeđenje. Dok na kraju staze posmatram parametre sa GPSa gotovo mi nestvarno izleda podatak da je za manje od sedam kilometara uspona bilo potrebno više od pet sati. Ovaj parametar jasno pokazuje zahtevnost uspona na Jastrebicu. Zaleđena planina nam je pored lepote pružila i novo planinarsko iskustvo. Zasluženo okrepljenje čekalo nas je toplom planinarskom gnezdu naših domaćina – gostioni planinarskog doma Ubla.
Nemanja Rebić
Jezerski vrh – uspon “s’leđa” preko Pećkog prevoja
Venac Dinarskih planina obuhvata najveći deo zapadnog dela Balkana. Prostarni planinski sistem zadire duboko u zaleđe Jadranskog mora, od Istre do centralne Albanije, formirajući poput krvotoka slivove mnogih reka i široke plodne doline.
Planine koje ga čine karakteriše velika raznovrsnost reljefa. Dok se njegov severoistočni deo završava u pitomim obroncima Golije i Zlatibora, na jugu Dinaride ograđuje najviša gora upozoravajućeg i zloslutnog imena.
Uspon na najvišu kotu Prokletija može se izvoditi iz više pravaca. Našim planinarima je svakako najpoznatija trasa dolinom Ropojane i bivše karaule Zastan. Ta markirana staza preko doline jezera vodi pod severnu liticu Jezerskog vrha.
Postoje i pravci iz dolina Valbone i Teti, koji takođe zahtevaju od planinara dobru psihofizičku pripremljenost. Obe doline se nalaze u Albaniji i postale su poslednjih godina česta destinacija za visokogorce iz Srbije i regiona.
Grupa planinara iz Kragujevca se odlučila za uspon na Jezerski vrh kombinujući dva od pomenuta tri pravca. Početni deo uspona se odvija kroz Ropojanu i plato Runice, a nastavak se preklapa sa drugom polovinom uspona iz doline Teti.
Iz sela Vusanje se treba uputiti ka jugu do Pećkog prevoja, da bi na prevoju trasa promenila pravac ka istoku. Završni usponom se izvodi zapadnim grebenom Jezerskog vrha; suprotnom stranom u odnosu na litice koje su nad dolinom jezera.
Uspon započinjemo na zaravni kod ponora reke Skakavice – slapa Grlja. Uskim tucanikom kojim mogu proći samo terenska vozila započinjemo pešačenje kroz dolinu Ropojane i nakon dvadesetak minuta prolazimo pored staze za vrelo Skakavice (Savino oko). Sledi pešačenje pored širokih pašnjaka u dolini, da bi nešto strmiji uspon započeo ulaskom u peti kilometar trase, nakon prolaska pored mesta gde se put odvaja za napuštenu vojnu karaulu Zastan. Prolaskom kroz šumovitiji deo doline stiže se za dvadesetak minuta do prostora na kome se svakog proleća formira izduženo gorsko oko.
Ropojansko jezero nosi još nekoliko naziva: Travno, Zminje i Čemerikino jezero. U većem delu godine taj prostor je cvetna livada, jer sa prvim danima leta potpuno presušuje. Postoji i jedna anegdota u kojoj su se dva planinara međusobno opkladila zbog neslaganja kojoj državi jezero većim delom pripada. Kada su došli do mesta jezera nisu mogli da ustanove ko je opkladu dobio, jer vode nije ni bilo.
Na južnom kraju platoa Ropojanskog jezera postoji stari granični kamen sa grbom SFRJ. Sa pogranične linije je pogled ka nazubljenim vrhovima Čokišta vrlo impresivan. Tornjevi koji se uzdižu gotovo hiljadu metara pomalo podsećaju na okamenjene stubove Đavolje Varoši.
Ulaskom na teritoriju Albanije staza postaje strmija. Da biste sa nivoa doline Ropojane došli do katuna Runice neophodno je oko 45 minuta uspona kroz gustu šumu bukve. Pašnjaci, čije ime kazuje da se od davnina na njima čuvaju stada, odvojeni su od Travnog jezera strmom krečnjačkom kaskadom. Uz šumovito podnožje Čokišta pruža se nekadašnja karavanska trasa kojom izlazimo na 1.500m nadmorske visine.
Sakupili smo osmi kilometar na GPS brojčaniku izlazkom na plato Runice. Cvetno polje ugneždeno je između oštrih visova sa obe strane. U daljini je najmarkantniji Arapski vrh. Sa desne strane nižu se ka našoj poziciji beli, krečnjački vrhovi: Prozmit, Koprištit, Škurt i Vukočki vrh. Sa leve strane su se poput solitera nadvisila Čokišta, masiv Bojnog vrha i uzvišenje sa prevojem Vogel – sedlo kojim se prelazi u dolinu gorskih jezera.
Na devetom kilometru od Vusanja prilazimo katunu Runice (1.540m). U blizini dve niske čobanske kolibe, pod okomitom stenom, nalazi se drveno pojilo sa izvorom hladne vode. Ovo je jedno od najboljih lokacija na trasi za podizanje kampa. Prostora ima dovoljno za veliki broj šatora. Vreme koje je potrebno za prelazak Ropojanom od Vusanja do Runica je oko tri ipo sata.
Nastavak uspona do Pećkog prevoja vodi karavanskom stazom pored Vukočkih stanova (plato sa albanskim imenom Sheu Bardhe, na kome su ostaci vojne karaule). U ovom delu trase nailazimo i na ruševine mitraljeskog gnezda i devastirane bunkere; podignute za vreme diktature Envera Hodže, sredinom prošlog veka.
U blizini Pećkog prevoja staza se spušta oko stotinak metara u krašku vrtaču na čijem je dnu jezero. Bistra, kao staklo prozirna površina vode napaja se iz snežnika koji kopni na severnoj strani vrtače gotovo do kraja juna.
Stotinak metara pre prevoja postoji odvajanje uske staze desnom stranom ka Arapskom vrhu (2.217m). Trasa preko kraških stena i travnatih polica nije eksponirana, a potrebno je oko dva sata uspona sa prevoja.
Pećko sedlo (1.735m n.v.) udaljeno je od katuna Runice oko 4 km. Ovu deonicu smo prešli za oko 90 minuta, uz kraću pauzu kod “jezerca u rupi”.
Izlaskom na Pećki prevoj u prilici smo da uočimo po prvi put prema istoku deo Jezerskog vrha, a u pravcu juga široku dolinu Teti. Prevoj je odličan vidikovac, jer pruža pogled kakav nemaju ni mnogi vrhovi zavidnih visina. Pop Lukin i Ilijin vrh na istočnoj strani i litice skupine vrhova Radohines na zapadnoj, kao da pretstavljaju ram slike u čijem je središtu zelena kotlina Teti. Na dnu doline, među širokim koritom planinskih brzaka nalazi se prostrano selo, ishodište mnogih planinarskih pohoda i centar albanskog nacionalnog parka. Teti je prema svojoj poziciji u središtu Prokletija; pravi mali Katmandu južnog dela planine.
Dok markacije i stari karavanski put vode u dolinu Teti, za uspon na Jezerski vrh potrebno je koristiti stazu koja se od Pećkog prevoja odvaja levo. Trasa se konstantno penje uz retku šumu bora munike do visa nad katunom Bukura. Ovaj katun je poslednja lokacija na usponu sa pijaćom vodom.
Nakon katuna Bukura sledi kraći prolazak travnatom dolinom. To je i poslednji pitomiji deo trase. Nakon pola kilometra ulazimo u zonu krečnjačkih stena, ljuti krš, koji dominira pejzažem do samog vrha. Staza postaje dosta strma i na mnogim mestama trasu pratimo tražeći u vidokrugu kamene gomile, jedine orjentire postavljene od strane planinara. Masiv oštrog vrha Popa Luke kao zid zaklanja vidik ka jugu. Uspon strmom stranom velikog ledničkog cirka izaziva kod planinara osećaj ništavnosti u odnosu na litice koje ga okružuju. Pustinjski pejzaž sa malo snega u senovitim stranama kao da opominje da je sve sem večne snage prirode prolazno.
Na 2.200m izlazimo na plato sa koga se može videti čitav zapadni deo najvišeg visa Prokletija. Krst na Jezerskom vrhu se nazire na kraju oštrog grebena, koji kao da je zidan iz slojeva sipara (malter) i velikih blokova stena (cigala). Čini se da je cilj blizu i da ćemo do vrha stići za oko 50-60 minuta. Ipak, prelazak dva siparna kuloara i prečenje uz dno duge litice brzo nas je uverilo da je potrebno bar dvostruko više vremena. Trasa nije ekstremno strma, ali je veliki oprez neophodan pri svakom koraku.
Poslednjih dvadesetak minuta uspona treba se posvetiti preskasanju i obilasku višemetarskih gomila stena. Na grebenu se konačno otvara pogled ka dolini Valbone i vrhovima koji je okružuju.
Nakon šest sati uspona od Runica (10,5 km prema GPS prijemniku) stupamo na najviši vrh Dinarida. Nalazimo se pred metalnim krstom, na koti koja je 2.694m nad morem. Vedar i stabilan dan pružio nam je na Jezerskom vrhu pun vidik. Posmatramo visove od kojih smo mnoge uspešno pohodili i sa kojih smo uvek sa divljenjem posmarali belu krunu Proketija. U prvom redu se ističu vrhovi masiva Radohines, venac Karanfila, Bojni vrh, Rosni vrh, Kolac, Đeravica i vrhovi južno od Valbonske doline. U drugom planu se naziru obrisi Kučkih planina, Komova, Hajle, Bogićevice, Šare i Koraba.
Za silazak istim pravcem neophodan je oprezan korak i mir u mislima. Noge postaju pomalo teške i nestrpljive. Iz smera Komova i Karanfila pristižu tamni oblaci i previše vremena za odmor nema. Dobro bi bilo skloniti se sa kraških goleti pre moguće pojave gromova i kiše.
Prisižemo do katuna Bukura svega par minuta pred početak letnjeg pljuska. Kratkotrajnu kišu proveli smo pod nadkrivenom klupom uz hladno pivo “Korča”. Pastiri limenku prodaju po ceni od 3 evra. To im je dodatni vid zarade uz prodaju mleka, surutke i sira. U ovom trenutku ne marimo za skupoću. U Alpima bi nas ovo zadovljstvo koštalo bar duplo skuplje.
Domaćini su ljubazni i gostoljubivi. Upućuju nas na jednu stazu kojom se neznatno skraćuje deonica do Pećkog prevoja.
U katun Runice pristižemo trinest sati nakon što smo ga napustili. Dug odmor pored izvora koristimo za prikupljanje snage za nastavak puta niz Ropojanu. Prolaskom preko livade Travnog jezera ostavljamo za nama najviše vrhove Pokletija.
Nemanja Rebić
Врхови Мокре Горе Поглед и Белег
Највиша гора на територији југозападне Србије дуго је била запостављена од стране планинара. Податак да је Мокра Гора заштићено природно подручје, са врховима који су уз старопланински Миџор највише тачке уже Србије, донели су последњих година веће интересовање за ову дивљу планину, коју наука сврстава у део балканских Алпа – северне обронке Проклетија.
Стаза која планинарским ознакама води до највиших врхова Мокре Горе започиње из долине Расохе (1190м н.в.); од места где у Расоху увире понекад суво корито потока Бунареви. До ове локације се може стићи аутом из правца села Драга.
Први километри трасе су без изразитог нагиба. Уски макадам кроз долину води до котлине између смреком прекривених брда (на топографсим картама носи назив Косов раван). Место на коме се често могу видети сложајеви дебала чистина је до које се довлаче оборени четинари великих димензија. Дистанца од старта трасе (око 2,7км); довољна је за загревање и постизање радне планинарске температуре. Препорука је да се на овом масту направи предах, јер од Косов равни стаза постаје стрмија.
Земљани пут се од Косов равни успиње до места на коме прелази у шумску стазу. Изласком изнад долине Расохе стижемо до места са првим видиком ка суседним планинама. На појединим деоницама успона шума је доста проређена и могу се приметити у правцу запада делови Пештерске висоравни и Голије, а ка северу врхови Копаоника.
Следи деоница мањег успона у коме шумска стаза кривуда око крашких вртача. Вртаче су карактеристика Мокре Горе и има их толико да на неким местима формирају прави богињави крас. У близини врхова Поглед и Белег ови облици рељефа се не примећују лако, будући да је тло прекривено вегетацијом. На једном делу успона могло би се чак рећи да је крас потпуно скривен густим крошњама стабала четинара и дебелим слојем сувих иглица на земљи.
Након сат ипо успона, на око 1700м н.в., стаза излази на уску травнату чистину између два шумом прекривена брда. Висока трава је готово потпуно сакрила стазу и утисак је да се налазите у нетакнутој зеленој клисури. Ова долина је позната као Станојев до. Пробијајући се кроз некадашњи пашњак који постепено освајају стабла смрче излазимо до 1800м висине и напуштене Зогића станове.
Изласком на висораван катуна Зогића посетилац ће се затећи у правом високогорском амбијенту, међу високим бреговина по коме расту многе ретке и заштићене врсте планинске флоре.
Катуни Зогића у бујној трави изгледају као сеоце на крају света. Широко поље са остацима готово урушених катуна окружено је крашким висовима са боровином. Са десне стране уздиже се врх Смаилова кула (1947м н.в.) и гранична линија са Црном Гором. У правцу југа, ка највишим врховима Мокре Горе уздиже се у првом плану вис Главица, а лево од Зогића станова гребен Клеча.
Проласком поред катуна успон настављамо кроз појас бора кривуља. На око 1900м терен постаје мање стрм и наредних стотинак метара пролази се пољем планинских цветова.
За око четрдесет минута од Зогића станова излазимо на превој између највиших врхова Мокре Горе (2088м н.в.). То је Белег-седло (координате: N:42°49’96; E:20’21’48”), место које је због лепоте тешко напустити. Очи као да су неодлучне којој страни света више да се посвете, јер детаља под широким хоризонтом има превише. Тек са ове локације можемо уживати у погледу ка широкој Метохији и планинама на југу.
На седлу се одвајају стазе за врхове. Упућујемо се у правцу истока, ка Погледу. Врх је са свих страна окружен кривуљем и стаза се са Белег-седла кратко спуста да би се затим успињала уз травнату падину омеђену патуљастим бором. Завршни успон изводимо кроз кривуљ који је висине скоро два метра. Време које је потребно од превоја до највише тачке Мокре Горе је око двадесет минута. Из долине Расохе успон траје пуна три сата (дистанца од 8,5км).
Врх Поглед (2154м н.в.) не пружа видике који би се могли очекивати на основу имена. Kод гомиле наслаганог камења нећете уживати у видицима од високог жбуња кривуља. Стога се након сликања ужурбано враћамо на превој, да би се у правцу запада упутили Белегу.
Од превоја до врха треба свега десетак минута. Иако стаза поново кривуда кроз жбуње кривуља врх Белег је широка стена са бољим видицима него на Погледу. У случају добре видљивости поглед са Белега (2142м н.в.) краси десетак планина. У првом плану је планина Жљеб и врх Росулија. Назиремо венац Проклетија, Ахмицу и гребен Хајле. Западније од ових гора су врхови Комова и антена на Зековој глави (Бјеласица). Од планина у Србији препознајемо Гиљеву, Јадовник и Голију на западу; Копаоник, Шаторицу и шумовиту косу Рогозне на североистоку, а ка југу дугачки венац Шаре. Јужни обронци Мокре Горе под врхом Белега су пространство краса и кривуља; беспутни простор чисте природе у чијој одличној прегледности се такође ужива.
Овај планински крај као најсевернији део масива Проклетија карактерише јединствени комплекс станишта ретких и угрожених врста дивље флоре и фауне (велики тетреб и мрки медвед су најчувенији становници ове планине).
Заштита јединственог екосистема у Србији остварена је формирањем Парка природе “Мојстирско-драшке планине” (10.822,3 хектара), са најстрожијом заштитом већ раније проглашених природних добара, строгих природних резервата “Белег”, “Поглед” и “Каљавица”.
Резерват “Белег” је станиште ретког бора молике и смрче; проглашен 1980. године, на простору од 10,55 ха. Резерват “Поглед” (16,95 ха) проглашен је исте године као значајна шума бора кривуља. “Каљавица” је јединствен екосистем смрече, јеле и букве прашумског типа заштићен још 1954. године. На површини од око 15 хектара примерци појединих стабала достижу капиталне димензије (пречника од преко метар ипо); те је овај резерват једна од последњих остатака прашумске структуре у Србији.
Силазак је изведен истом трасом уз једну додатну деоницу. У повратку посећујемо дом “Поглед”. Након Косов равни и наставка путем који се пружа низ Расоху постоји маркирана стаза преко речице, уз кратко успиње кроз шуму. Након десетак минута (дистанца од око 700м) излази се на пропланак са домом новопазарских планинара и извором воде.
Мокра Гора је планинарска дестинација која је свакако атрактивна и у зимском периоду. Тада она може постати идеална дестинација као припрема за захевније високогорске успоне; прва станица у стицању искустава ка успонима на захтевније врхове Проклетија.
Немања Ребић
Vrtaška planina i uspon na njeno sleme
Područje Kranjske gore poznato je kao raj za planinare, zbog činjenice da je omeđeno najčuvenijim planinskim vencima Slovenije – Karavankama i Julijskim Alpima. Na koju god stranu da se uputite iz kotline Save Dolinke očekuju vas predeli divljih kontrasta; zelenih, cvetnih pašnjaka i krečnjačkih vrhova. Najprivlačniji ljubiteljima visokih gora su svakako najviši i najzahtevniji vrhovi oba alpska venca; za koje nekada treba izdvojiti više od jednog dana uspona po kamenim, vrletnim satazama i kao oštrica noža uskim grebenima.
U slučaju da se nađete u blizini gradova Kranjske gore ili Jesenica, a nedostaje vam dovoljno vremena za višednevni obilazak, ili vam se ne dopada opcija da se verete po alpskim vrletima, ovaj predeo nudi više kraćih tura sa odličnim vidicima. Jedna od takvih planinarskih staza je svakako trasa koja iz mesta Mojstrana vodi do Vrtaške planine i njene najviše kote koja prelazi zavidnih 2000 metara nadmorske visine.
Grupa kragujevačkih planinara započela je uspon iz masta Mojstrana, sa parkinga Slovenačkog planinarskog muzeja (665m n.v.). Prvih nekoliko stotina metara krećemo se asfaltnim putem u smeru doline Vrata. U trenutku prolaska pored poslednjih kuća uočavamo sa desne strane zemljani put koji vodi u šumu. Na tom odvajanju sa “Triglavske ceste” primećujemo i malu tablu sa natpisom da se za Vrtešku planinu treba uputiti u šumu. Ubrzo dolazimo i do smrče na čijem je stablu ispisano “Sleme”.
Već sa prvim metrima, nakon skretanja primećujemo veliki nagib koji će biti jedna od osobenosti ove trase. Za nekoliko minuta dolazimo do odvajanja staze za vidikovac Gradčišče. Levim krakom nastavljamo uspon i za dvadesetak minuta uz četinarsku šumu dolazimo do prvog vidikovca, idiličnog pogleda na Mojstranu i jarko zelenu kotlinu Save Dolinke.
Pogled sa strme staze nam daje dodatnu volju da nastavimo uspon. Retko se na planinama u našoj okolini susrećemo sa markiranom stazom koja pruža za jedan čas konstantnog uspona, na svega dva kilometra distance, uspinjanje od preko 480m.
Nakon kraćeg odmora nastavljamo uspon kroz šumu četinara. Desetak minuta kasnije staza postaje nešto blaža jer je trasa usko usečena po strani izrazito vrletne šume. Smrče koje ovde rastu kao da prkose gravitaciji. Na pojedinim mestima staza je širine svega metar, a radi sigurnosti postavljeni su kraći delovi žičane ograde. Trasa je veoma dobro obeležena i obezbeđena, pa za iskusnije planinare svakako pruža pravi užitak.
Oko 90 minuta od polaska iz Mojstrane prolazimo ogradu koja je postavljena zbog ispaše stoke. Nailazimo na gornju stanicu teretne žičare i manje stovarište posečenog drveta. Za dodatnih dvadesetak minuta, prolaskom kroz ravniju deonicu šume izlazimo na pašnjak u čijem se središtu nalazi čobansko-planinarska kuća.
Mirno svitanje je zamenio oštri jutarnji severac dok smo prolazili kroz gustu šumu. Oblaci se tromo iz doline uspinju planinom. Pastirska kuća nalazi se na nadmorskoj visuni od 1457m, a to znači da smo uspon od 800m izveli za nepuna dva sata (distanca od 3,5km). Ovaj prizemni drveni objekat izgrađen je još 1932. godine, a danas poseduje izrazitu multifunkcionalnost.
Nad ulaznim vratima su pored godine izgradnje napisane informacije o organizaciji pod čijom je upravom, kao i poruke o čuvanju prirode i pravilima u slučaju korišćenja objekta. Kuća je skladno uklopljena u pejzaž te pruža idealno mesto za aktivan odmor. U blizini su česma i drveni sto sa klupama. Glavni ulaz je pod katancem, ali objekat sadrži jednu usku prostoriju koja je uvek otvorena za slučaj nužnog zaklona od nevremena.
Posmatrano od objekta na Vrtaškoj planini prilaz iz Mojstrane je trasiran iz pravca istoka. Sa južne strane dolazi još jedna staza koja od slapova Peričnik dovodi do pastirsko-planinarske kuće. Ova staza nije markirana te se ne preporučuje za korišćenje bez pomoći GPS uređaja sa unetom rutom.
Prvi deo nastavka uspona do vrhova Vrtaške planine je blažeg nagiba. Nakon prelaska još jednog pojasa šume i pašnjaka izlazimo na strmiji greben sa koga smo po prvi put u prilici da ugledamo dolinu Vrata i vrhove nad njom. Triglav je svakako najmarkantniji vrh nad belim oblacima u dolini.
Stotinak metara dalje primetili smo i naš cilj – travnato sleme Vrtaške planine. Naziv vrha potpuno odgovara izgledu. Nad zelenim grebenom Slemena uspravile su se oštre stene Kukove špice (2427m n.v.), nepristupačni vrhovi koji spadaju u severni deo Julijskih alpa sa rekorderom po visini – Škrlaticom.
Grebenom se penjemo u pravcu severozapada do travnate visoravni „Njivice“ (1820m n.v.). Na sredini levkastog pašnjaka je korito za vodu i putokaz gde se staza račva; levo za vrh Sleme, a desno za severni deo planine (Vrtaški vrh, 1898 m, potrebno vreme oko 20 minuta). Do ovog račvanja od Mojstrane uspon je trajao tri sata.
Penjemo se na vrh travnate visoravni nad pašnjakom i nastavljamo levo ka Slemenu. Sledi prolaz kroz retku šumu bora krivulja. Kratko prelazimo preko travnate padine i stižemo do prevoja između najviše kote Slemena i vrha Votli. Vrh Drobečki Slemen (2049m) je desno od ovog prevoja (vrh je okićen zvonom i prilazi se lakom nemarkiranom stazom za nekoliko minuta).
Na najvišu kotu planine se izlazi nastavkom uspona ulevo od prevoja. Poslednjih stotinak metara prolazimo travnatim grebnom blažeg nagiba. Malo je istaći da na ovako visokom grebenu ima vetra. Pre bi se moglo reći da hladnoća reže, a pojedini udari severca olako mogu da odnesu lakše predmete ako se ostave van ranca.
Za uspon iz Mojstrane na vrh Slemena (2076m n.v.) potrebno je oko 4 sata (distanca od 7km). Osim manjeg dela Kukove špice vidike ka jugu i istoku su nam potpuno zaklonili oblaci. U slučaju vedrog dana ovaj vrh pruža odličan podgled ka najvišem delu Julijskih Alpa, ka Karavankama i dolini Vrata. Na maloj kupi kamenja postavljena je limena kutija, koja čuva upisnu knjigu, pečat i jastuče za mastilo.
Sa Slemena silazimo do račvanja na pašnjaku „Njivice“. Upućujemo se ka Vrtaškom vrhu kroz šumu krivulja. Staza do ovog vrha je takođe markirana i potrebno je oko dvadeset minuta uspona. Pogled sa Vrtaškog vrha je bio nešto bolji, jer je za razliku od vidika ka jugu jutro u pravcu severa bilo osunčano. Karavanke su blistale u punoj lepoti, a u pravcu severa se mogao videti deo Save Dolinke koji protiče kroz gradić Jesenice.
Nemanja Rebić