Царку –највиша планина Баната
Планински масив Карпата протеже се стотинама километара кроз шест држава Европе. Венац који почиње од нашег Ртња, стреми ка централном делу Румуније где досеже висину од преко две ипо хиљаде метара. Простире се затим преко завичаја прасловенских племена на северозападу Украјине и завршава највишим врховима на граници Словачке и Пољске.
Царку (Muntii Tarcu) је најзападнија румунска висока гора. Од Ђердапа је удаљена свега седамдесетак километара. На ободу је румунског дела Баната и њени врхови су управо највише тачке овог региона.
Група крагујевачких планинара започела је успон са превоја Јигориа. Ово седло на висини од 1210м н.в. одваја Царку од планине Мунтеле Мик (Muntele Mic). Неколико десетина метара од самог превоја постоји инфо табла са картом планине и основним подацима о планинарском путу до врхова.
Стаза је у првом делу гребенска. Трасирана је ивицом букове шуме, уз отворен поглед ка брдима ка истоку. Снег је тврд и брзо стижемо до пропланка Присача, идеалног узвишења за краћи предах.
Наставак гребенском стазом води кроз лишћарску и четинаску шуму. Са десне стране је густа шумска заједница као стреле правих смрека, а са леве столетна буковина кроз чије крошње се назиру делови планине под снегом. До нове чистине, виса Шерони (Poiana Seroni) потребно је пешачити око једног сата од старта. Пољана Шерони је први видиковац са панорамским погледом на највиши део планине Царку. Са 1400м н.в. пружа се поглед на сунцем обасјанe врхове.
Порекло назива планине није до данас са сигурношћу утврђено. Предпоставка је да име потиче од словенске речи “чарка” (у значењу: сукоб мањег интензитета). Вековима је овај део Румуније био погранична зона словенског и романског (влашког) језичког простора, те сличних појава претапања речи из једног језика у други постоји много.
Након сат и 45 минута успона стижемо до места излазка из зоне густих шума на огољени део планине, на око 1.460м висине. То је локалитет Кунту са напуштеном пастирском колибом, мањим језером и метеоролошком станицом (Cuntu Meteo Station) – кућом планинског типа која читавом зимском пејзажу даје још горскији тон.
Долазак у део планине без дрвећа најављује и почетак стрмијег успона. Сунце загрева снег и неуједначено пропадање приликом пешачења додатно умара планинаре. Након неколико сигурнијих корака са плићим траговима, нагло пропадамо у снег готово до колена. Спорије напредујемо и чешће се заустављамо да бисмо направили предах.
На око 1800м излазимо на главни гребен. Уживамо у погледу на белу потковицу планине, преко чијег се западног венца успињемо. Врх Царку препознајемо по објекту у његовој близини. Северна падина у облику великог амфитеатра је прилично врлетна. Прилазећи највишим врховима планине посматрам са нескривеним дивљењем одсек висине преко пет стотина метара низ који се спуста неколико скијаша “екстремиста”. Пратимо те тачкице које се у слаломима сурвавају ка сливу планинске реке Олтеане остављајући за собом тамне нити – трагове скија у чистом снегу.
На 1900м висине снег на гребену прелази у глатку ледену површину. Пред првим врхом Садовану постоји краћа узбрдица која у таквим условима постаје ризична. Ветар северац је сабио снег у готово стакласт лед и треба пуно опреза на овој стрмијој деоници од свега стотинак метара. У летњем периду стаза је богом дана за уживање и релаксирајућу шетњу, али зими то није случај.
Након краћег разматрања одлучујемо да се издвојимо са планинарске стазе која директно води ка врху. Спустамо се са гребена ка великом планинском амфитеатру свега педесетак метара, да би у заветрини, унутрашњом страном потковице, пронашли боље услове за пењање. То нам полази за ногом и након пуних четири сата од старта у прилици смо да уживамо у погледу са првог врха.
Најнапорнији део успона се завршава изласком на ветровити врх Садовану. Северац повремено подиже светли облак са честицама кристала снега и леда. Настављамо ка врху после кратког одмора. Завршна дистанца од једног километра је усмерена у правцу истока и финални успон наликује завршници на старопланинском Миџору.
Стаза до врха Царку је трасирана у близини литице. Неколико стотина метара пред објектом наилазимо на два метална крста. Пред врхом су постављени у знак сећања на млади брачни пар; радника станице и његову супругу које је у амбис одвукао ветар орканске јачине децембра 2009. године. Крстови са именима несрећника нас упозоравају да је ћуд планине веома променљива. Тела супружника су наводно пронађена под литицама тек наредног пролећа.
Доласком до снегом завејаног зида станице успон се не завршава. Обележје коте врха налази се око двеста метара након високог објекта. На врх Царку се у зимским условима успиње од седла Јигориа за пет-шест сати (дистанца од 10,5км).
Поглед са 2190м је испунио наша очекивања. Врхови планине Ретезат се истичу на истоку својим оштрим алпским обрисима. Најуочљивији су пирамидални врх Ретезат (2485м) и нешто удаљенији врх Пелеага (2509м). Ка југу примећујемо дуги бели гребен планине Годеану, најближе високе горе Ђердапској клисури. На северу погледом доминира скијашима познатија планина Мунтеле Мик и нешто западније широка долина Тамиша.
У метеоролошкој станици планинарима је увек доступна једна просторија у коју се могу склонити од ветра и падавина. Ову погодност искористила је и наша група да се окрепи пред силазак.
Стабилан, сунчан дан омогућио је повратак до превоја Јигориа за половину времена које је било неопходно за успон. Уживамо при силаску у видицима са врха Садовану нешто дуже него приликом успона.
Посматрам плавичасте обронке планине. Терен је прошаран тамним шумама и белим пропланцима. На тим падинама је почетком двадесетпрвог века пуштено седамнест европских бизона; враћено у станиште са кога су истребљени пре неколико векова. Надам се да ће у блиској будућности древни господари дивљине Карпата из заштићене зоне бити враћени у слободан простор. Било би занимљиво угледати њихово крдо приликом неке будуће посете планини Царку.
Немања Ребић
Prolećni uspon na Ljuboten
Piramidalni vrh Šare, za koji se vekovima verovalo da je najviši “od Kosova do Carigrada”, je zbog lepote česta destinacija planinarima iz regiona. Kragujevčani su posetili Ljuboten u periodu kada se u jednom danu može prošetati cvetnim padinama ali i snežnom strehom najvišeg grebena…
Staro selo pod Šar planinom je za razliku od većine sela u Pološkoj kotlini razbijenog tipa. Prostrane okućnice ukrašene su sredinom aprila stablima bujnog behara i sitnim livadskim cvećem. Vozilima dolazimo do kamene crkve, a stotinak metara dalje i do proširenja gde je moguće ostaviti automobile. Brzo se spremamo za pešačenje u želji da od sunčanog jutra iskoristimo što je moguće više vremena za boravak u planini.
Sa 880m nadmorske visine započinjemo uspon ka Ljubotenu. Severni deo Pološke kotline je pod nama dok su iznad sela južne padine Šare. Vremenski uslovi su idealni i brzo napredujemo širokim makadamom. Prvi kilometri vode ka platou Staroselskih bačija, lokacije na oko 1600m n.v. sa planinarskim domom “Ljuboten”, najstarijim planinarskim objektom u Severnoj Makedoniji.
Trasa je pored markacija dodatno obeležena crvenim putokazima. Da se do doma pod Ljubotenom ne pešači sve vreme monotonim tucanikom na dva mesta postoje usmerenja za prečice. Prva je na oko kilometar ipo od starta i uz nešto strmiji uspon nudi vidikovac ka klisuri brze Vratničke reke. Nastavak uspona je šumom bukve i graba kroz čije se gole grane primećuju snežni vrhovi Šare. Trasa prolazi pored jednog kaskadnog vodopada da bi nakon ovog bučnog slapa usledile serpentine do prvih Staroselskih bačija.
Na travnati plato napuštenih pastirskih bačija izlazisimo za oko dva ipo sata (distanca od 5,5km). Konačno možemo da osetimo prostransvo Šare, jer se nad pojasom šume prostire gola planina sa vrhovima prekrivenim snegom. Brzaci presecaju travnate padine na kojima raste šafran i drugo planinsko cveće. Žubor se čuje sa svih strana, jer aprilsko sunce budi prirodu iz zime.
Klupa pred planinarskim domom “Ljuboten” (N:42°11’02”.7; E:21°07’37”.0; 1620m n.v.) postavljena je na mestu odakle se pruža panoramski pogled ka planinama Karadžici, Jakupici, Bistroj planini i Tetovskoj kotlini. Odmor uz razgovor sa planinarima iz Tetova brzo prolazi i nakon kraće pauze nastavljamo uspon kroz polja borovnice i šafrana.
Sa svakim novim visinskim metrom vidici su sve raznovrsniji. Ka zapadu se vidi limena zgrada na šarplaninskom vrhu Piribeg, a na jugu venac planina južnije od Koraba. Od 1750m n.v. počinjemo prelaziti preko ostrvaca snega, kroz planinsku golet kojom gospodari borovnica. Bližimo se južnom grebenu Ljubotena markiranom stazom koja je ujednačenog nagiba.
Nakon jednog sata uspona od doma stižemo do rasksnice sa putokazom. Brojčanik GPS uređaja pokazuje nadmorsku visinu od 1900m, dakle potvrđuje da je savladano 1000m visinskog uspona od starta. Pored putokaza se okupljamo za još jedan kraći odmor. Leva staza vodi ka Kozjim stenama i zatim na graničnu liniju – sedlo između Ljubotena i vrha Kula. Sa ovog sedla se može takođe izaći na Ljuboten, ali je greben izrazito strm (u nekim deonicama preko 45°) pa se u peridu kada je pod snegom ne preporučuje bez kompletne visokogorske opreme. Desna staza nas usmerava ka južnom grebenu, putem koji je svakako bezbedniji za izlazak na vrh.
U nastavku uspona prelazimo preko dve strmije deonice snega koje su odvojene jednom travnatom terasom. Već osetno umorni izlazimo na južni greben Ljubotena. Na GPS uređaju očitavam koordinate (N:42°11’45”.9; E:21°07’43”.1) i visinu od 2100m. Vrh je konačno na vidiku kao i grebenski pravac koji vodi do njega.
Prošao je i drugi sat uspona od pl. doma. Sneg je na centralnom grebenu mek. Na momente se upada do kolena i trudimo se da koristimo već utabanu putanju uz gotovo vertikalnu levu padinu.
Završni uspon je veoma atraktivan. Mnogi visokogorci dolaze na uspon zimi jer ova trasa nudi sticanje kondicije i iskustva za uspon na najviše vrhove Alpa ili Kavkaza. Na momente se ketanjem slemenom planine može steći utisak da ste na krovu sveta, jer je plavo nebo ne samo iznad nego i oko vas.
Nakon tri sata uspona od pl. doma nalazimo se na vrhu Ljubotena (N:42°12’24”.7; E:21°07’08”.9). Povoljni meteorološki uslovi na koti visine 2498m nam omogućavaju da uživamo u pogledu od 360°.
Vidikom na severu dominiraju sela oko Štrpca, kupa visokog Ošljaka, Kosovska kotlina i Kopaonik. Na istoku je u prvom planu Skopska Crna gora i obrisi masiva kojima pripadaju planine Besna Kobila i Dukat. Na jugu se nad Pološkom kotlinom vide litice planine Karadžice, vrhovi Jakupice (Solunska Glava) i Bistre (Medenica). Obrisi belih vrhova južnije od Koraba se ističu vidikom nad Tetovom. Na zapadu je pogled okupirao venac Šare sa desetinama vrhova, a nešto severnije prepoznajemo planine Koritnik, Đalicu i deo Paštrika. Vidik je pun detalja i mogao bi se satima osmatrati i fotografisati.
Prvi uspon zabeležio je nemac Grizebah. On je 1839. godine uz pratnju jednog turkog oficira i povorku od osam meštana popeo Ljuboten iz pravca Starog Sela. Tada je za uspon obezbedio nošenje drva za ogrev, a zanoćio je u predelu staroselskih bačija (područje na kome se danas nalazi planinarski dom). Plašeći se hladnoće Grizebah je naredio da se na samom vrhu pripali vatra, ali su zbog jakog vetra ti pokušaji ostali bez uspeha.
Drugi zabeleženi uspon vezan je za pohod naučnika Nojmajera. Ovaj austrijanac je sa svojim mladim saradnikom uspeo da po lošem vremenu izađe na vrh iz pravca Kačanika. Nojmajer je zapisao da je vidljivost bila toliko slaba da su bili u nedoumici da su zaista bili na vrhu. Uverili su se tek nakon opreznog prelaska čitavim vršnim grebenom Ljubotena.
Prvi srpski istraživači pojavili su se na Ljubotenu 1890. godine. Geolog i planinar Jovan Žujović je sa trojicom svojih saradnika, među kojima je bio i mladi “učenik geografije iz Beča” Jovan Cvijić, organizovao ekspediciju po Šari. Iz Kačanika ih je poveo izvesni Halil sa još dva arbanasa na konjima 30. avgusta. Prenoćili su na izvoru Globočičke reke, “na golom kamenu i bez zaklona” kako Žujović opisuje, jer su se plašili napada lokalnih razbojnika. Na vrh Ljubotena su izašli pred svitanje 31. avgusta.
Prve zabeležene planinarke na vrhu Ljubotena su Desanka Stojković, učiteljica iz Starog Sela i Ljubica Borisavljević, učenica Skopske gimnazije. One su na Ljuboten izašle 14. juna 1927.godine iz pravca Starog Sela.
Kada su vremenske prilike idealne najudaljenije planine koje je moguće primetiti sa Ljubotena su na severu delovi Radočela (u blizini man. Studenica) i Mokre gore (planina kod jezera Gazivode). Na istoku se uglavnom nakon kiše mogu uočiti Osogovske planine, a кa jugu Stogovo i vrhovi planine Dešat. Ako imate sreće sa prilikama u atmosferi ka zapadu možete ugledati visoku kupu Đeravice, kao i dugi greben Hajle. Dakle, narodno predanje o pogledu sa Ljuboteta na Solunski zaliv i deo Belog (Egejskog) mora nije istinito.
Silazak do Starog Sela protekao je uz pojavu naoblačenja sa zapada. Preko visokih vrhova Šare razvukla se tama i osetno hladniji vetar. U Vili “Ljuboten” pravimo predah i za dvostruko kraće vreme od satnice izvedenog uspona dolazimo do naših vozila u Starom Selu. Trasa od osamnest kilometara uspešno je savladana za deset sati. Zahvalni smo Šari što nam je pružila najbolje uslove da uživamo u njenom prolećnom buđenju.
Nemanja Rebić
Трпезница – богата трпеза Шарских видика
Шара је планина која по величини уз Проклетије доминира централним делом Балкана. Некада се сматрало да је овај планински венац главно орографско чвориште полуострва – вериге источног дела Европе. Величина шарског горја вековима је уливала страхопоштовање, а ретки страни путници су кроз своје записе преносили приче горштака о суровости планине и ризицима проласка кроз њене кланце и превоје.
Шара је свакако део те древне мистификације задржала до данас. Стиче се утисак да се за њу морате додатно припремити и временску прогнозу детаљније пропратити.
За успон на један од највиших шарских врхова Трпезницу неопходан је што ранији долазак до Новог Села; једног од три највиша насељена места у Северномакедонском делу Шар планине.
Ново Село је прилично неугледно планинско насеље збијеног типа, које из даљине више наликује на неки медитерански градић. Окућнице у Новом Селу готово да не постоје и очигледан недостатак простора иницира питање чиме се његови становници баве на готово 1200 м надморске висине. Одговор смо добили у повратку са успона; када смо испред скромне продавнице разговарали са старијим мештанима.
Ново Село је етнички потпуно албанско. Чини га око педесет домова. Готово сви радно способни мушкарци су у земљама Европске уније. Од прилива девиза из иностранства у селу живе углавном старији, жене и деца. Домаћини су посебно поносни на број својих потомака, јер готово нестварно звучи податак да у овом беспућу постоји основна школа са више од стотину ђака.
Успон на Трпезницу започињемо проласком кроз село. Десетоминутни силазак са превоја до сеоске џамије занимљив је због уске и стрме улице кроз коју аутомобил једва пролази. Следи успон прашњавом стазом којом се очигледно свакога дана води стока на испашу. Код последњих кућа наилазимо на чесму, а након краћег успона излазимо на макадамски пут. Наведеним туцаником настављамо пешачење без изразитог успона око 40 минута.
Излазком на широки колски пут над селом у прилици смо да угледамо широку панораму планине; слив Језерске реке са стрмим падинама и врховима који су у јутарњој измаглици. Највиши и најмаркантнији вис Брустовец (мак. Бориславец) се на моменте појављује; али врло кратко, само док га налет брзих кумулуса поново не прекрије.
Са висином од 2675 м Брустовец је четврти врх Шаре. Утисак пред овим “великим брдом” најбоље описује Душан Кривокапић у старој туристичко-географској публикацији о Шари: “Мада веома висок, Брустовец не одаје ону пркосну лепоту Љуботена, нити привлачну снагу Кобилице. Без тих особина, онако тежак и збијен, Брустовец делује само тежином и динамизмом своје гломазности… Ако на другим врховима осећате појам висине и низине овде ћете доминатно осећати појам ширине; разметљиве и збунљиве, која помало тишти душу.”
Након првог сата пешачења долазимо до бране на Језерској реци. То је бетонска устава која је део хидросистема “Шарске воде”. Овај систем брана, настао седамдесетих година двадесетог века, чине пријемне централе на планинским брзацима међусобно спојене цевима. Снага брзе планинске воде завршава своје дуго путовање у хидроцентрали која је део енергетског система Мавровског језера.
Количина воде која након бране отиче ка Полошкој котлини знатно је мања од издашности Језерске реке над браном. Непосредно над уставом постоји неколико мањих водопада. Након фотографисања низа слапова настављамо још пар минута уз планинску реку до бетонског моста и још једне спомен чесме.
Пут који се пружа поред реке води након моста (преко њега не прелазимо) до мање заравни са врбама; локације где вода Слапске реке (потока) увире у бучну Језерску реку. Слив двеју планинских брзака одваја високи гребен букове шуме, који је на старијим топографским картама означен под именом Мала Смрека. Мада ова деоница није маркацијама најбоље обележена стаза је прилично видљива те се серпентинама релативно лако под заклоном букве излази у зону без дрвећа. Предео пашњака и голети почиње на око 1700 м надморске висине.
Већ се са ових позиција може уживати у одличним видицима. Траса до Боговињског језера по изласку из шуме постаје мање стрма и готово је паралелна са горњим током Језерске реке. Бучни планински брзак под стрмим падинама Брустовца пролази кроз oмањи кланац оивичен оштрим стенама.
Боговињско језеро (N:41°57’02”.1; E:20°47’44”.9) је на основу величине водене површине највеће шарпланинско језеро. Налази се у споју падина Брустовца и Мале Смреке, на висини од 1936 м. Неправилног је облика; изразито издужено у правцу југозапад-североисток. Максимална дужина језера је 450 м, а највећа дубина износи 2,5 м. Језеро има више притока од којих је најзначајнија Боговињска река. Ова природна акумулација је ледничког порекла, а њена вода Језерском реком отиче у Полошку котлину и Вардар.
Хидролошка испитивања средином двадесетог века доказала су да је у прошлости ово језеро било веће и да се из деценије у деценију смањује због наноса ситног камења и муља из брзака који се уливају.
Успон од око три ипо сата из Новог Села (дистанца од 8,2 км) награђен је уживањем крај тамно плаве површине. Наставак стазе води нас десном страном; успоном кроз царство планинских трава. Изразите стазе од Боговињског језера нема и углавном се планинари прво упућују ка вишем, севернијем левкастом платоу са јединим преосталим активним катуном, да би се затим изнад оштрог стења пречењем падина за један час поново сусрели са још једним горским оком.
Бело језеро (N:41°57’23”.4; E:20°46’33”.0) смештено је на висини од 2276 м. Са три стране је окружено падинама високог белојезерског хрида, док је само са јужне стране отвореније. Дубине је око једног метра. Овалног је облика. Обим језера износи око 550 м. Ниским моренским гребеном одвојено је од падине којом вода отиче ка Боговињском језеру. Бело језеро се напаја превасходно из снежника по странама хрида, али и неколико сталних површинских извора које открива свежија и бујнија трава у непосредној близини бистре водене површине.
Дужи одмор на Белом језеру пожељан је због константног успона који следи уз белојезерски хрид. Завршни километри се савлађују без изразито видљиве стазе. Правац се у овој деоници одређује према слободној процени, како је планинару који води најповољније. Простор је веома прегледан, без стења и сипара. Са готово сваким досегнутим висинским метром расте и број шарпланинских врхова у видику.
За око педесет минута излази се на главни гранични гребен. Након пређених још стотинак метара травнатом косом прилазимо локацији на којој доњи део оштећеног граничног стуба, али и ГПС уређај приказује висину од 2615 м. Након пуних шест ипо сати планинарења и пређених 12,5 км група је на једном од највиших врхова Шаре.
Трпезница пружа одличан поглед, достојан имана које носи. Врх је заправо један истурен гребен, налик на леђа великог кита, ширине око десетак метара. Испод гребена се ка северу пружа пространа глацијална долина Џинибег са као нерви расутом мрежом малих потока који журе клисуром ка луговима Лешнице и реци Пени.
Три највиша врха налик пирамидама издижу се над Џинибегом. Са леве стране се Титов врх лако препознаје по чувеном торњу, средишњи вис је Мали Турчин, а десно је Бакардан. Поглед ка истоку заклања гребен Скале Џинибег и оближњег безименог врха. На југу је робусни Бриставец, као и дуги гребен са превојем Чубричево и Челепинским врхом – претходником Велике Рудоке. Једино у правцу запада видик има пуну дубину, јер доминирају голе шарпланинске падине, ниже северноалбанско горје и високе кулисе на хоризонту – планине Ђалица и Коритник.
Силаском са Трпезнице, поред Белог језера, прилазимо таласастој висоравни над Боговињским језером. Мноштво каскадних слапова је најлепша карактеристика овог дела Шаре. Воде има на претек, чак и након врелих августовских дана. Неколико коња у даљини додатно је украсило идилични пејзаж.
Поред Боговињског језера може се проћи и са наспрамне стране од обале којом смо прошли у успону. При силаску обилазимо десну обалу – бриставачку страну. Алтернативна траса од језера до бране “Шарске воде” је солидно маркирана стаза која пречењем северних падина Бриставца води до источних страна на којима је пашњачки плато са Селским катунима. Многа бачила и торови на 1700-1800 м висине данас су напуштени, те се у трави само назиру некада пажљиво послагани велики облутци; остаци дебелих зидова и пастирских међа.
Након Селских станова траса води до једне изразито уочљиве групе великог стења, видиковца крај кога пролази и маркирана стаза која од бране води ка Црном језеру. Управо се овом стазом најлакше стиже до раније поменутог моста на Језерској реци. Кроз букову шуму и једну велику ливаду спустамо се за тридесет минута до моста и спомен чесме. Преласком на другу страну Језерске реке затварамо кружну трасу, деоницу од Боговињског језера.
Путем који смо користили у почетку успона стижемо до уских улица Новог Села. До мрака нас дели свега пар минута и не задржавамо се много међу гостољубивим мештанима. Прилику за дужи разговор оставићемо за неку наредну посету, јер су нам видици са успона на Трпезницу приказали више опција за неку будућу шарпланинску авантуру.
Врхови Зеленгорe – Угљешин врх и Планиница
Западни део НП “Сутјеска” краси дивљина Зеленгоре. Десетак врхова, неколико сливова чистих планинских река, три кањона и чак осам горских језера, формирају простор идеалан за планинаре, бициклисте и љубитеље готово нетакнуте природе.
Препорука за посету Зеленгори се може пронаћи и у чињеница да за разлику од многих познатијих “хајкерских” дестинација на овој планини источне Босне нема развијене путне и смештајне инфраструктуре те можете очекивати планину без много посетилаца, супротно од ситације на Дурмитору или оближњем Маглићу.
Почетак планинарске трасе из кањона Сутјеске је локација под именом Ковачев Пањ (N:43°19’35,1”; E:18’40’47,3”). На улазу у стазу, са банкине магистралног пута Тјентиште – Гацко (око 610м н.в.) постављен је дрвени путоказ са податком да је дистанца успона до Доњих Бара дугачка 5,36км. Наше мерење ће показати да је траса до нижег језера за око километар дужа.
Маркирана стаза води у првим километрима стрмим падинама клисуре. Под стенама крша Стоца први сат пролази у серпентинском успону у хладу високих букви. Шума је прашумског типа, те посетиоци поједина стабла која су се извалила или сломила морају прескочити или заобићи. Такође, ова деоница поред успона садржи и неколико локација где се пречењем косих полица прелази преко камених точила; уских јаруга које су током пролећа прави мали каскадни слапови.
Након савладаних 3,3км кроз шуму, испод окомитих ребара Стоца, траса избија на прву чистину. Са готово 1200м н.в. погледом доминирју планине на другој страни клисуре Сутјеске: оба врха Маглића (БиХ врх и ЦГ врх), шумом потпуно склопљена долина Сухе и оштри врхови и литице северног дела Бадњине – Лица. Стаза кроз густу траву понегде води под крошње столетних борова, да би затим уследила нова деоница кроз прашуму букве, овога пута прошаране младим стаблима јеле и смрче.
По изласку из шуме на травнату висораван Доње Баре наилазимо на путоказ који усмерава ка видиковцу Борић. Стаза ка језеру јасно је трасирана кроз високу траву у супротном правцу од усмерења путоказа и за свега пар минута долази се до његове источне обале. Краћим успоном кроз шуму коначно смо на његовој уређенијој страни (западни део), код планинске куће. Укупна дужина успона од клисуре Сутјеске до језера износи 6,35км, а потребно време за групе умерене кондиционе спремности је три сата.
Језеро Доње Баре (N:43°19’07,1”; E:18’37’48,7”) је на 1470м н.в. Дуго је око 210 м, а широко око 140 м. Највећа дубина износи око 4 м. Ово горско око опасано је шумом са готово свих страна. Најбољи прилаз му је са запада, од паркинга над језером до кога се тернским возилoм може стићи из Тјентишта, након дуге једночасовне вожње (дистанца од 19км од којих је првих 7км прилично деваститан асфалтни пут, а остатак солидан туцаник).
На обали језера поред планинске куће налазе се масивни камени блокови, остаци некадашњег елитног ловачког дома. Ово здање које је изграђено за потребе високог туризма потпуно је изгорело током грађанског рада деведесетих. На тераси некадашњег двоспратног објекта седела је холивудска звезда Ричард Бартон током ангажовања на снимању филма „Сутјеска“. Дружење са Маршалом Титом на овом локалитету је поред конзумације лепоте језера по сведочењу очевидаца укључивало и велике количине вискија.
Језеро Доње Баре се због своје релативно мале дубине брзо загрева, те је веома погодно за купање током лета. Када након топлог и ведрог дана сунце зађе за планину на површини језера се често формира слој мистичне измаглице. Поред планинара Доње Баре посећују и риболовци, јер је језеро порибљено калифонијском пастрмком.
Наставак успона од Доњих Бара подразумева петнестоминутно пешачење поменутим макадамом који води до Тјентишта. Ова деоница трасе је без успона и релаксира већ помало уморне ноге.
На првој десној кривини, након једног километара, постоји путоказ са јасним усмерењем ка стази која се од макадама одваја лево ка језеру Горње Баре. Након краћег проласка кроз шуму излази се на чистину, у валовити простор боровнице. По први пут смо у прилици да видимо Угљешин врх. Наставком кроз траву ка гребену Товарнице. Пролазимо поред влажне удолине са још бујнијом травом. Стотинак метара даље угледаћемо и друго горско око.
Језеро Горње Баре (N:43°19’14,3”; E:18’36’24,4”) налази се на висини од 1520м. Дуго је око 150м, а широко око 80м. Највећа дубина износи 2м. Удаљено је од нижег језера око 1,5км. Пешачиње од Доњих Бара траје око 45мин. Фимски пејзаж плаветног горског ока допуњују високе природне кулисе, литице Великог Плећа које се огледају у води. Језеро се налази у дну природног амфитеатра, под стрмим падинама гребена Товарнице. Сипари над мирном површином воде настањени су дивокозама.
Успон од Горњих бара до Угљешиног врха треба почети повратком неких двеста метара ка забареној удолини. На благом узвишењу постоји маркација која трасу усмерава кроз буков честар. Најстрмији део трасе до врха је управо кроз ову шуму. Последњи километар до Угљешиног врха је блажег нагиба, са одличним видицима ка језеру и гребену Товарнице. Стаза пролази између патуљастих четинара, тзв. бора кривуља. Од језера Горње Баре до врха успон траје непун сат.
Угљешин врх, највиша кота западног дела Зеленгоре, пружа видик од читавих 360°. Ка западу погледом доминира највиши део планине са врховима Брегоч (2015м), Козје Стене (2013м) и Орловача (1969м). У правцу севера су врхови Требове планине и Велика Кошута. Међу овим висовима Зеленгоре на хоризонту се угнездио део Јахорине.
Крш Стоца у близини и висока планина Љубишња на хоризонту употпуњују видик у правцу Фоче. На истоку погледом доминира Маглић и северне литице Бадњине, тзв. Лица. Испред њих у првом плану је назубљени гребен Планинице – Велико Плеће и најближи травнати сусед – Товарница. Ка југоистоку се могу уочити стрме падине Волујка и дуга греда Лебршника (1985м). Ка југу, над превојем Чемерно, бели се љути кречњак планине Бјеласнице, која се уздиже над Гатачким пољем. Овај низ планина се завршава са видиком ка југозападу где хоризонтом доминира гребен Вележа.
Дуго пешачење награђено је погледом ка бројним планинама. Завршни успон северним падинама Угљешиног врха се показао као мање стрм од друге сране. Након неколико стотина метара јужна падина врха прелази у камену литицу – Јабучке стене, које су део кањона реке Јабушнице, притоке Сутјеске.
Са Угљешиног врха силазимо ка истоку и седлу којим је овај вис одвојен од гребена Товарнице. Прелазак Товарнице може код маштовитијег планинара створити утисак да корача попут гимнастичара по ивицама небеске греде. Силазак са Угљешиног врха овим травнатим гребеном је свакако најатрактивнија део западне Зеленгоре. Након изласка на највишу коту Товарнице (1806м) следи спуст до Великог Плећа и сипара преко кога се левом страном обилазе његови неприступачни камени зупци.
Део Зеленгоре познат као Планиница састоји се из високог крша Великог Плећа и простране травнате терасе која се на истоку завршава литицама ка клисури Сутјеске. Због кретања путевима вукова и дивокоза пречење падине Великог Плећа захтева скакутање са камена на камен готово пун сат.
Награда за мало муке у преласку сипара следи одмах по изласку на плато Планинице. Алпски предео у коме се складно спајају оштри бели врхови и зелене полице траве скрива најбољи видиковац са кога је могуће завирити у бездан Сутјеске. Са Планинице (N:43°18’31,5”; E:18’38’07”) погледом доминирају литице Лица које су наспрам видиковца. Базе висова Лица и Планинице се на дну готово спајају остављајући уски простор који је најужи део клисуре Сутјеске. То је познати теснац (кањон) Вратар кроз који је вековима пролазио каравански пут Via Ragusa, а данас магистрала ка Гацку и Требињу.
Посматрати вијугави ток Сутјеске са висине од готово хиљаду метара привилегија је која се заслужује вишечасовним пешачењем. Након краћег одмора на видиковцу Планинице (1721м) следи серпентински спуст кроз шуму до језера Доње Баре (око 30мин). Кружна стаза којом се обилази Горње језеро, Угљешин врх, Товарница и Планиница дуга је 11,5км. Потребно је дакле за ову стазу издвојити око пет ипо сати.
О Националном парку “Сутјеска” се не може писати без редова о храбрости и пожртвовању крајем пролећа 1943. Чин солидарности и вере у идеал по цену смрти заслужује чак и данас, у неком сасвим другом времену велико поштовање.
Током повлачења из немачког обруча формираног око долине Сутјеске борци Друге далматинске бригаде су у реону Горњих и Доњих Бара од 5. до 9. јуна бранили продор бројчано надмоћних снага. Нацистички елитни моторизовани пукови су са стратешки повољнијих, виших положаја – Товарнице и Горњих Бара, пуних пет дана и ноћи јуришали ка платоу Доњих Бара, у намери да овим правцем продру у долину Сутјеске. Око два ипо пута бројнијем непријатељу пркосило је шест стотина партизана који су успели да остваре циљ и одбране положаје док се главнина бораца НОВ са конвојем рањеника повлачила ка Фочи и Јахорини.
Немачка артиљерија је готово без прекида засипала партизане, па је током борбе фронт на Барама попуњаван одредима Друге пролетерске и Прве мајевичке бригаде. Најкрвавији дан је био 8. јун, када се из рововске борбе прешло у директни обрачун прса у прса.
Споменик у славу погинулих бораца Друге далматинске бригаде подигнут је на пропланку изнад Доњих Бара, око две стотине метара северно од краја макадамског пута.
Освежењем из леденог извора код језера Доње Баре покушавамо да обновимо енергију за наставак пута. Уследио је силазак са висоравни Бара истом стазом која је савладана у успону. Након два сата пешачења низ букову прашуму окончали смо целодневну посету Зеленгори на месту старта (Ковачев Пањ) у клисури Сутјеске. Садржајна планинарска стаза је и поред извесне тежине искрена препорука планинарима.
Немања Ребић