Жљеб планина – рајскa врата Проклетија
Лепоту Штедима је тешко описати, нарочито ако се не користе већ прилично устаљене фразе о лепоти предела. На овој висоравни омеђеној врховима неколико гора, које се од скорије збирно наводе као Рожајске планине још опстају стари приземни катуни и кривудаве пастирске стазе. На готово 1700м надморске висине дише се пуним плућима, а увек присутни ветар доноси до средине лета свежину са високих врхова Проклетија.
Излазак до катуна Штедима, у тај идилични предео пашњака, четинарских шума и извора ледене воде, пробудиће код сваког планинара жељу да што дуже остане у овом горском рају. Планинарски дом на локацији Баранских станова пружа услове за дужи боравак међу планинама. Врхови и превоји над Штедимом су вододелница Јадранског и Црноморског слива; природни кинески зид између Метохије и Пештера.
Маркирана стаза ка Жљебу започиње од инфо-табле испред пл. дома. Већ са првим корацима траса пружа видик у свим правцима. На западу се уздиже купа Ахмице. Ка северу је непрегледна шума смрче и јеле која блажим падинама стреми ка Рожајској котлини. На истоку је дугачки обруч кршева који визуелно повезују обронке Жљеба и Росулије. У правцу југа се на око километар раздаљине уздиже пашњачки превој са паноранским видиком на Руговску клисуру и многе врхове Проклетија.
Први видиковац – врх Аште, налази се на североисточној страни Штедима. До њега води кратка стаза уједначеног нагиба кроз неколико катуна над којима су монолитне стене. Тешко је одредити да ли се катуни ослањају о стене или је супротно, јер су деценије ове симбиозе формирали од камена и дрвених греда једну складну целину. Са узвишења над катунима се још потпуније сагледава овај предео. Посебну лепоту катуна допуњују ниски кровови по којима расте маховина и планинска трава.
На Аште (N:42°46’07.6”; E:20’12’20.5”) се може изаћи од пл. дома за свега пола сата. Нешто ниже од највише коте (1838м), ка литицама Штедимског крша постављене су дрвене клупе и столови. Локација је заиста идеална за предах и окрепљење, јер се са овог места поред погледа ка Штедиму, може посматрати и део Рожајске котлине.
Успон ка Жљебу настављамо стазом над скупином катуна који су на старијим топографским картама означени као Дубовички станови. Стотинак метара над стазом уздиже се бела литица која се у правцу југа пружа неколико километара ка падинама Росулије. На овој деоници траса пречи дугу травнату падину. Благог је нагиба превасходно због чињенице да су је вековима пре планинара трасирали чобани.
Остављајући катуне за нама након десетак минута наилазимо на један канал, односно вешто ископани јаз којим протиче бистра вода. Пастирска стаза прати јаз узводно и након неколико стотина метара стижемо до издашног извора који је уређен у корито од издубљеног буковог дебала. То је појило за стоку испод самих литица Штедимског крша (N:42°46’08.2”; E:20’12’59.7”), одличан видиковац на висораван и врхове над њом.
Са нешто више од 1900м над. висине могуће је уживати у погледу на дуги гребен Хајле, Ахмицу, више врхова метохијског дела Проклетија и поједине катуне са руговске стране планине.
Од кладенца обележена стаза усмерава даљи успон ка литицама. Иако изгледају неприступачне, ове кречњачке стене над кладенцем крију теснац којим се безбедно излази на висину од 2000м. Прешавши литице стаза ступа у другачији предео, крашку висораван којом доминира високо растиње бора кривуља.
Траса обилази мање удолине и брегове који су готово потпуно обрасли боровином. Након двадесетак минута ступамо на травнату зараван величине фудбалског терена. На њеном источном рубу налази се раскрсница стаза. У десном правцу је маркација која преко усека Врата раја води ка Штедиму и планинарском дому, док лева води ка врху Жљеба.
Кроз таласасту висораван, поред неколико крашких вртача и мањих узвишења, ступа се за свега десетак минута у издужени долину која је на картама означена као Росулијска равнина. Пејзаж у овом дивљем пространству углавном иницира страхопоштовање према планини. Плитке, широке вртаче са лекастим јамама у дну су толиких пречника да се посетиоцу може учинити да је спрам њих само малени инсект.
Пут кишнице или пахуље која ступи на простор ових “равнина” може изгледати као једна велика авантура. Кроз сплет јама у утроби планине две капи са релативно блиског простора могу наставити пут у реке потпуно различитих сливова: Јадрану усмерени Дрим или Дунаву орјентисани Ибар.
Од Росулијских равнина видиком ка истоку доминира високи гребен Жљеба. Завршни успон је прелазак падином завидног нагиба и дистанце. Потребно је висински савладати око 250м кроз простор прошаран жбуњем кривуља и боровнице. Траса овом деоницом више пута кривуда, формирајући краће серпентине ради заобилажења појединих делова са теже проходним расињем.
Приликом приступа врху видик је ка југу испуњен узвишењима сличних висина, која белином и обликом наликују пустињским динама. Највиша кота Росулије (2383м) се са Жљеба не може уочити због незнатно нижих висова који су између ових врхова.
Магистрални пут Пећ-Кула-Рожаје поред честог навођења у зимским метеоролошким извештајима у рубрици “непроходан због снега”, познат је и по томе што је његовом изградњом 1966. год. престао да постоји један од последњих караванских путева у Европи. Вековима је северним падинама Жљеба пролазио караван са разноврсном робом из Метохије ка Рашкој, Црној Гори и приморју.
Многи Рожајци су брдским коњима преносили нужне намернице у сталној борби са суровостима планине. О тешкоћама транспорта овом планином објављена је деведестих година књига “Рожајски Караван”, која преноси сведочења последњих горских рабаџија преко Жљеба и Куле.
Планина је често односила победу над људима. За караване је нарочито била ризична литица Стубица. Према казивању последњих пратиоца каравана на готово глаткој стени би се понеки коњ “сатро” и нестао у понору од преко двеста метара. Без додира са бочним, готово вертикалним стенама животиња и товар би пропадали уз крик који леди крв у жилама. Након тога уследио би туп звук удара о камење и дубока тишина. Сведоци у књизи наводе да је много робе заувек тако нестајало, јер се нико “ни за суво злато” из каравана није усудио силазити до мртвог коња и расутог товара
Од пл. дома на Штедиму потребно је око три сата пешачења (7км) да би се изашло на Жљеб. Највиша тачка је обележена купом наслаганог камења и натписом “Жлијеб 2365” на једној хоризонталној стени. Врх је пространа зараван, стрмог одсека ка северу и истоку. Након стотинак метара наведене стране прелазе у вертикалну литицу. Западна страна (којом се изводи успон) и јужна (у правцу врха Росулије) су знатно блажег нагиба.
Од планина које су са Жљеба у првом плану су Мокра Гора ка северу, Хајла на западу и Љумбардске Проклетије на југу. На хоризонту се у случају повољних услова могу уочити обриси Голије и Јадовника, као и Госпођин врх, Жилиндар и Нинаја на Пештеру. Северни део Метохије са селима око градића Исток и катунска насеља над Руговском клисуром су једини трагови цивилизације у видику од 360°, уз вијугави пут који са превоја Кула силази ка Пећи.
Повратак са Жљеба ка Штедиму се може силаском преко Врата раја скратити за око два км. То је усек међу литицама Штедимског крша; не шири од два метра. Упечатљиво име му је дато у очигледном усхићењу видиком. Панорамски призор који се уморним планинарима указује проласком кроз Врата раја једна је од најлепших планинских композиција у Црној Гори. Многи детаљи на простору Штедима и врхови који га окружују изгледају као кулисе постављене у јединственом складу.
У току лета пашњаци Штедима могу изнедрити подужи број ендемских и ретких врста планинског цвећа. Поред бројних звончића најпознатије ретке врсте су: Линцура, Снежни рунолист, Незаборавак, Ибришим, Бусенаста пушина и Златни петопрст. Већ са првим одступањем снега појављују се шафран и љубичица, а касније падине Штедима постају пространи колаж боја и мириса.
Немања Ребић
Велики (Зубачки) Кабао – највиша тачка приморских Динарида
Орјен је планина која својим високим врховима често разбија облаке над заливом Боке. Током зиме задржава у недрима својих шума и гребена мешавину мириса мора и свежег снега, а лети доноси хладније ветрове са аромом планинских трава и боровине.
Орјен је највиша планина балканског дела јадранског приморја, тзв. Приморских Динарида. Од Пиранског до Драчког залива нема вишег видиковца на морско плаветнило од врха Велики Кабао. Излазак на ову кречњачку пирамиду могућ је готово читаве године, а посебно је атрактиван у зимском периоду због великих сметова снега који у случају јачег ветра могу од високих борова створити мистичне беле торњеве.
Снега је међутим последњих година у планинама све мање и планирани јануарско – фебруарски успони све чешће наликују јесењим. Такав случај био је и ове зиме када је група крагујевачких планинара извела успон из смера црногорског села Врбање.
Стаза ка највишем орјенском врху почиње од ресторана “Конак” (N:42°33’30.3”; E:18’32’26.3”), пријатног објекта међу расутим окућницама планинског села. Надморска висина позиције на старту успона износи око 1000м. Првих стотинак метара пешачи се асфалтом, да би се затим након проласка кроз мању борову шуму упутили лево, преко делимично зарасле ливаде са младим стаблима јасена и храста.
У неким деоницама маркирана планинарска стаза се поклапа са старим колским путем. Из села Врбање до Орјенског седла (превоја на 1594м над. висине), постоји макадамски пут који је изграђен још у деветнестом веку од стране Аустоугарске Царевине. То је пут који је некада био поплочан каменом, а кога је данас заменио туцаник. Изграђен је у војне сврхе као најкраћа саобраћајна веза између Врбање и Црквица, познатог села под источним странама Орјена у коме је у деветнестом веку постојала највећа војна касарна у овом делу Аустроугарске. Данас је макадамски пут занимљива бициклистичка траса, погодна и за кретање теренским возилима када нема високог снега.
Обележена планинарска стаза скраћује дистанцу од Врбање до Орјенског седла, јер су деонице са серпентинама пречене кроз шуму букве (у нижем делу планине) и бора (у вишим зонама). На тај начин је путања од око 10км, скраћна нa половину.
Након једног сата успона кроз букову и борову шуму излази се на први видиковац. Поглед “Панорама” (N:42°33’30.3”; E:18’32’26.3”) украшен је наткривеним дрвеним клупама и таблом која посетиоце информише и упућује на масивнији камен у облику срца, који је уграђен у подзид старог царског пута.
Од видиковца Панорама траса улази у део каменог и голог Орјена. Простор белог кречњака употпуњују стара стабла мунике, ендемске врсте бора, од којих су многа делимично или чак потпуно сува. На некима постоје јасни трагови од удара грома. Ипак, бор опстаје у овој негостољубивој средини. Рекло би се да је Муника прави пример виталности и нагона за опстанком, баш као што су то вековима били кршни Херцеговци – поносни и вредни становници подорјенских села.
За два сата и петнест минута из Врбање се долази на превој Орјенско седло (1594м). На самом превоју између висова Великог и Малог Кабла са леве и врха Космаш са десне стране налази се планинарски дом којим управља планинарски клуб “Субра” из Херцег Новог (N:42°33’29.2”; E:18’33’07.4”). Непосредно пред седлом постоји и омање језеро – Орјенска локва, која готово никада не пресушује. Вода из локве се не користити директно за пиће, него је прво треба дезинфиковати.
Са терасе пред домом се јасно види кршевити врх планине и бели гребен украшен стаблима мунике. Орјенско седло је раскрсница након које се посетиоци усмеравају на неколико стаза. Са превоја се на супротну страну планине од Врбањске котлине макадамом силази до Црквица, села које је познато из географских уџбеника као насеље са највећом годишњом количином падавина; што је помало апсурдно будући да је цео овај крај изразито сув и за људе готово безводан.
Са Орјенског седла се може обележеном стазом поћи ка врху Вучји зуб (1805м). Благо удесно се са превоја може маркацијама упутити ка врху Субре, дому “За Вратлом” и Херцег Новом. За око пола сата константног успона се од седла може десном стазом изаћи на маркантни Космаш (1720м).
Ка врху Орјена се од седлa стаза усмерава ка северозападу. У камену усечена траса прво се пружа врхом гребена, да би њен наставак протекао у благом силаску левом падином кречњачке косе. Стрме стране Великог (Зубачког) врха, као и предврха Мали Кабао (1675м) се као небодери указују пред планинарима. Сличност суровог Орјена са врховима грчког Олимпа на овој деоници успона није ни мало случајна.
Сат и петнест минута је потребно да се савлада дистанца од око два километра од дома на седлу до врха (1894м). Последњих пола сата успона је најстрмија деоница на читавој траси. Кратким серпентинама се кроз прилично проређену шуму мунике јужном страном излази на нови превој, након кога се последњих стотинак метара раздаљине до врха прелази северном падином. Када на стази нема снега може се рећи да је цела стаза веома безбедна; међутим, у случају да је зимски дан, са температуром у већем минусу на неким деоницама је неопходно због тврдог снега користити дерезе.
Завршни део успона на Зубачки Кабао из правца Орјен седла најстарији је уређени планинарски пут у Црној Гори. За изградњу ове трасе заслужна је посета престолонаследника Аустроугарскe Царевинe – принца Рудолфа, јер је крајем деветнестог и почетком двадесетог века Бококоторски залив са залеђем припадао Бечкој монархији.
Принц је врх Орјена посетио 1888. године, приликом приватног путовања југом Царевине. Поклоник природних наука, посебно орнитологије, приредио је до свог успона на Орјен већ неколико научних радова међу којима је и први званични попис птица јужне Херцеговине.
Да би престолонаследнику олакшали излаз на врх планине група високих војних официра је организовала уређење ове стазе. Уз планинску стазу, у близини Орјен Седла уграђена је мала спомен плоча са именима заслужних официра. Уклесана реч “Varesanin-Stelc” је уочљива и данас на једној готово вертикалној стени. Због овог натписа у неким старијим публикацијама траса од превоја до врха носи назив и Варешанинова стаза.
Врх Орјена је пространи плато са бетонским стубом и металном кутијом која чува свеску за уписавање планинара. Поглед од 360° је један од најфасцинантијих у Динаридима. У случају ведрог дана број планина је заиста импресиван, иако готово половину видокруга заузима морска пучина. Ка западу се до мирног Јадрана уочава део авионске писте недалеко од Дубровника и део јужне Далмације са острвом Мљет. Следе западни врхови Орјена који су готово на дохват руке и део Леотара. На хоризонту се у правцу северозапада беле врхови Вележа и Прења. На северу се препознаје Зелендора, Лебршник и Волујак. Изнад гребена Вучјег зуба уздиже се Дурмитор и ближе планине Војник и црногорска Голија. Испод ових висова простире се Граховско поље и Драгаљ.
На североистоку је низ високих црногорских планина: Сињајевина, Морачке планине, Маганик, Бјеласица, Комови и Прекорница. Следе у правцу истока многе знане и незнане проклетијске горе, а до залива je пркосни Ловћен и у другом плану Румија. На југу се између врха и мора може приметити део планине Радоштак (1445м), врлетна северозападна страна Субре (1679м) и планина Одијево (1571м).
Поглед ка пучини и висовима над заливом је у повратку употпуњен проласком поред сувих, преломљених или громом оштећених борова које наликују на апстрактне скулптуре. Природа је веома креативна чак и на подручју љутог орјенског крша. Ова планина је велико склониште за многе ретке врсте и због тога је проглашена парком пироде од стране обе државе. Сурову лепоту Орјена свакако треба посетити.
Немања Ребић