Putopisi 2020.
Zimski uspon na Ahmicu
Ahmica je za mnoge najlepši detalj Hajle. Njen vrh (2.272m), kao da prkosnije prodire u
nebo od obližnjeg šampiona po visini – Grebena (2.403m). Stoga nije teško pronaći volju za
visokogorskom posetom ovom kraju Crne Gore.
Venac Hajle je dugačak oko 15 km i prostire se južno od pitome Rožajske kotline.
Lokalni planinari poslednjih desetak godina ovaj masiv sa više markantnih vrhova zbirno zovu
Rožajske planine. Hajlu krase vitalne katunske zajednice i visovi – Žljeb, Rosulija, Ahmica,
Pashajla, Greben, Dramandol (Dermandol), Cmiljevica. Navedeni vrhovi odvajaju Jadranski od
Crnomorskog sliva i preko većine se proteže državna granica.
Grupa od desetak kragujevčana, članova P.D. „Žeželj“, započela je uspon na Ahmicu u
ranim jutarnjim satima. Iz minibusa izlazimo pomalo pospano i usporeno. Baba Marta nas je za
kratko vreme razbudila ledenim dahom. Vedro jutro nam dodatno podiže elan i veru u uspeh.
U blizini smo betonskog mosta u mestu Kaluđerski Laz (oko 1.400 m.n.v.). To je malo
katunsko naselje koje je nastalo uz bučnu Lazanjsku reku. Zime su ovde dosta hladne; sneg se
zadržava i do prvih dana juna. Pravac ka visoravni Štedima i Ahmici identičan je sa glavnim
slivom Lazanjske reke. Polazimo na uspon širokim putem uz šumovitu dolinu.
Trasa je u prvim kilometrima gotovo ravna. Snega ima oko dvadeset santimetra, ali nam
trag gusenica motornih sanki olakšava pešačenje. U letnjem periodu markirana planinarska
staza koja vodi do Štedima prelazi na više mesta preko Lazanjske reke. Sada je preskakanje
brzaka nemoguće zbog velike količine vode, pa se sve vreme držimo puta koji je skorije
asfaltiran u cilju izgradnje ski-centra na Štedimu.
Za dva ipo sata dolazimo do prvih katuna na Štedimu. Nekoliko trenutaka ranije prošli
smo i pored novoizgrađene planinske kuće – „doma“ P.D. „Ahmica“ iz Rožaja. Drvena
građevina je podignuta u alpskom stilu. Objekat je skladno ogrnut gustom šumom smreke.
Ostavlja utisak da će po završetku svih radova na izgradnji skijališta ovaj dom biti jedna od
najlepših zimskih destinacija u regionu.
Po izlasku na prostranu visoravan (1.750m), van šumovite klisurice Lazanjske reke, u
prilici smo da po prvi put ugledamo Ahmicu. Bela kupa izgleda zaista gorostasno. Čini nam se
da je sneg na njenom grebenu blještaviji od najsvetlijih oblaka koji prolaze nebom.
Nastavljamo uspon i za oko 45 minuta izlazimo na prevoj Štedima. Naspram smera iz
koga smo dospeli na vetroviti plato pruža se padina ka katunima koji pripadaju rugovskoj strani
planine – Glođanskim stanovima. Sam prevoj je izuzetan vidikovac. Ram idiličnog pejzaža drže
planine koje okružuju Štedim. Sa leve strane se uzdiže Rosulija, ispred se pruža pogled ka
Rugovskoj klisuri i Ljumbardskim Prokletijama, a desno se snežni plato postepeno uzdiže ka
istočnom grebenu Ahmice.
Na vidikovcu i međi Crne Gore i Metohije gubi se trag motornih sanki. Očigledno je da
se vozač zadovoljio panoramom sa oko 1.950 m i zatim vratio ka Rožaju. Taj trag nam je dosta
pomogao u usponu do prevoja.
Visina snežnog pokrivača je sa svakim kilometrom rasla. Uspon postaje naročito
naporan od trenutka kada zalazimo u niske četinare. Zeleni plašt bora krivulja opasao je
Ahmicu sa istočne i severne strane. Nalazimo se u teškoj situaciji zbog činjenice da sa svakim
korakom zaranjamo u belu kašu gotovo do pojasa. Odlučujemo se stoga da promenimo pravac
– silazimo ka katunima na metohijskoj strani planine. Zalazimo par stotina metara sa druge
strane granice, do prvih drvenih kuća i torova Glođanskih stanova. Tragova ljudi nema, jer su
ovi katuni dostupni tek nakon prvomajskih praznika. Tada čobani sa mnoštvom stoke okupiraju
Štedim. Ostaju na planini do prvih jesenjih mrazeva.
Od Glođanskih stanova uspon postaje strmiji. Brisani prostor na visini od oko 2.000 m
je lakši za hodanje; oštar vetar je umanjio razorno dejstvo sunčevih zraka na sneg. Sa
metohijske strane se takođe borimo sa smetovima, ali je napredovanje ka vrhu lakše. Izlazimo
na istočni hrbat Ahmice ulaskom u sedmi sat uspona. Krećemo se sporo zbog opasnosti da ne
ostanemo na snežnoj strehi. Konačno, nakon punih sedam sati izlazimo na vrh Ahmice – kotu
2.272 m. U prilici smo da uživamo u pogledu koji je prava ekskluziva. Ceo greben Hajle je
pred nama, a u daljini se jasno vidi Čakor, oštri zubci Komova i mnogi vrhovi Prokletija. Nad
Metohijom dominira venac Šar planine na čijem je kraju piramida Ljubotena. Na severu su
nešto niže planine blažih padina: Mokra Gora, Rogozna, Golija i Pešter. Pogled sa Ahmice kao
da potvrđuje smisao planinarenja, izaziva obilno lučenje hormona sreće i ostavlja večan trag u
sećanju. Neko bi možda rekao trag u večnosti.
Nakon kratkog odmora sledi povratak. Ostavljamo za nama Glođanske i Štedimske
katune; te razbacane drvene kućice koje kao da oprezno izviruju iz belog nanosa. Neko je
primetio da su pojedini katuni skorije obnovljeni. Neke zub vremena polako uništava, te
izgledaju sablasno i usamljeno. Za koji dan novi će sneg prekriti naše otiske i osim fotografija
materijanih tragova naše avanture neće biti.
Sa prvim minutima noći stižemo do minibusa kraj mosta. Noge su umorne i uglavnom
mokre; lice je tamno ali nasmejano. Na GPSu očitavam konačnu prepešačenu distancu – 25,5
km. Jedanestočasovno pešačenje Štedimom i Ahmicom zadržaćemo u sećanju bar do nekog
novog odlaska na Rožajske planine.
Nemanja Rebić
