Putopisi 2019.

        Golemi kamen – staroplaninski vrh sa stotinu panorama

Gotovo svi planinari su bar jednom doživeli da neplanirani događaji prekinu pohod do željenog vrha. Malo li je uspona koji su zbog “viših sila” odloženi ili okončani na samom početku? Utisci sa takvih akcija često nisu pozitivni, a kovanice da planina neće pobeći i da će biti još dana za megdana se tada uglavnom pominju kao blaga uteha. Još se više od navedenih akcija pamte i one u kojima je upornost i odlučnost pobedila sklonost da se odustane. Ponekad se čini da priroda iskušava čoveka. Nagrađuje samo najhrabrije i najodlučnije aktere, koje nije uspela da pokoleba ili odvrati od odlaska u planinu.

Poseta Staroj Planini, grebenu severno od najvišeg vrha – Midžora, u početku je kod planinara P.D. “Žeželj“ pobudila nedoumice i strepnju. Zadivljujući vidici i netaknuta priroda su utisci koji su ipak preovladali kada se nakon povratka kući podvuče crta.

Start planinarenja je trebalo da bude iz sela vrlo čudnog naziva – Gravaljosa. Zbog snega i leda na putu uspon je morao početi dosta niže; od asfaltnog puta u selu Crni vrh. Gledajući kako naša vozila bezuspešno pokušavaju da savladaju prvi veći nagib, na samom skretanju za planinsko selo, bili smo prinuđeni da umesto sa visine od 1.000 metara nad morem krenemo sa svega 780 m. Ova promena u startnoj lokaciji uspona produžila je trasu za oko 2,2 km u jednom pravcu, odnosno vremenski za više od jednog časa.

Krećemo dakle na uspon sa glavnog puta koji povezuje mesto Kalnu sa ski-centrom Stara planina. Vreme je tmurno i veoma hladno. Krupne pahulje koje sporo lebde oko nas pomalo izazivaju sumnju kod planinara. Plan se već na samom početku promenio i sada je pred nama trasa ukupne dužine od oko 22 km. Nije to mala distanca, pogotovo ako se ima u vidu da je visinska razlika celih 1.300 m. Pojedini učesnici uspona već pominju mogućnost posete najbližoj kafani ili domaćinstvu u kome bi se mogao kupiti sir. Menjajući temu razgovora izbegavam dodatno širenje defetizma i negativnosti. Idemo napred, pa ćemo videti kuda možemo stići.

Selo Gravaljosa je skup nekoliko veoma razbacanih ma(ha)la po obroncima Stare planine. Svi zabačeni zaseoci odvojeni su strmim padinama i bukovim šumarcima. Kuće su uglavnom stare, nakrivljene i sa poderanim fasadama. Retko na kojoj primećujemo dim iz odžaka. Susrećemo konačno starijeg meštanina. Kaže nam da planinare retko viđa. Čudi se da smo po ovakvom vremenu uopšte krenuli na uspon. Uveravamo ga da je prognoza najavila razvedravanje, a on samo odmahuje rukom naglasivši da je sneg suviše dubok i da ćemo teško izaći do vrha.

Nakon prolaska kroz selo tragovi vozila i ljudi gotovo da nestaju. Zamenjuju ih ledeni otisci pasa i divljih svinja. Pratimo krivudavi put ka prevoju pred vrhom, koji je u topografskim kartama označen kao Brankova čuka (1.240m). Za oko tridesetak minuta od sela izlazimo na prevoj. Na 1.200 metara prisustvujemo najavljenom razvedravanju. Nebo nad nama postaje svetlije i sivi tonovi brzo prelaze u vedro-plave. Na prevoju smo po prvi put u prilici da vidimo najviši deo Stare Planine. Lako prepoznajemo stene Babinog zuba i prevoj ka Žarkovoj čuki. Ka levoj strani pruža se dugi beli greben koji se završava najvišom kotom – Midžorom.

Od prevoja pod Brankovom čukom pravac uspona menjamo ulevo za 90 stepeni. Polazimo direktno ka vrhu Šiljata stena. Naizmenično prolazimo kroz bukove šume i prostrane snežne padine. Ubrzo susrećemo jednog lovca. Ni on ne krije čuđenje što nas vidi. Kaže da ćemo teško uspeti da stignemo do Golemog Kamena.

Neobaziremo se na komentar i nastavljamo da prtimo sneg po vedrom i ledenom danu. Svakim korakom smo bliži grebenu planine, koji je ujedno i granična linija Srbije i Bugarske. Iz minuta u minut sve nam se dalje pružaju vidici ka dolini kroz koju protiče staroplaninska Golema reka. U njenoj kotlini smestilo se istoimeno selo.

Na greben izlazimo nakon tri ipo sata. Fotografišemo se pored graničnog kamena 339, na koti visine 1.769 metara. Okrepljujemo se slatkišima i posmatramo bele oblake koji su kao mirno more ispod nas. Stene Babinog zuba izgledaju nam kao blisko ostrvo, a desno od njega vrhovi Suve planine podsećaju na ostrvo koje je mnogim nautičkim miljama udaljeno od nas. Severno od graničnog kamena 339 planina se spušta do Šiljate čuke (1.710 m). Mi se ipak upućujemo ka jugu, očekujući da relativno brzo i lako stignemo do našeg cilja – vrha Golemi kamen (1.968m). Sam greben je poprilično šumovit. Stabla smrče su nešto gušća sa bugarske strane i lakše nam je da hodamo neposredno ispod grebena sa naše strane granice.

Prošlo je podne i tempreratura je konačno malo iznad nule. Sunce nas prži i sve češće upadamo u sneg skoro do pojasa. Smenjujemo se u gaženju snega i očekujemo da svakog trenutka izađemo do vrha. Međutim, greben se više puta pomalo spušta i uspinje, tako da nas ovo prćenje sve više umara. Stenoviti vrh smo ugledali tek nakon jednog sata od graničnog kamena. Sledi prelazak preko prirodnih monolita koji su sa obe strane opasani gustom šumom četinara. Konačno, nakon šest ipo sati uspona dolazimo do pod sam vrh. Umorni smo, ali zadovoljni jer je pogled nadmašio naša očekivanja.

Vidimo belu kapu Dupljaka (2.032m), vrha koji je uz Midžor jedini na našem delu Stare Planine sa visinom preko 2.000 metara. Čini se da je na dohvat ruke, ali tih dva kilometra je danas nemoguće preći bez dodatnih dva sata probijanja kroz smetove. Prateći pogledom njegovu južnu padinu primećujemo i sedlo koje odvaja Dupljak od grebena Midžora. Nešto dalje vidi se ski-staza na Babinom zubu, kao i repetiror iznad samog skijališta. Suva planina je na krajnjem zapadu, dok se oštra istočna ivica piramide Rtnja jasno ocrtava na severozapadu.

Kotlinu na bugarskoj strani popunili su takođe gusti oblaci. Greben Stare planine je dug stotinama kilometara. Nižu se pogledom vrhovi u pravcu severa: Šiljata stena, Hajdučki kamen, Orlov Kamen… U daljini su jasni obrisi nekih planina, verovatno Karpata koje su obavili beli oblaci. Na ovom vrhu, bez vetra i mraza, moglo bi se ostati satima. Izdužene senke zavejanih smrča opominju da je ipak vreme da krenemo nazad. Za svega dva sata će sunce nestati i vreme je da se vratimo u sela Gravoljosu i Crni vrh.

Spuštajući se istim pravcem kojim smo se popeli, više puta zastajemo da bismo još malo uživali u lepoti zalazećeg sunca. Trasu do našeg vozila savladali smo mnogo brže nego uspon, za oko tri sata. Upornost se ovoga puta potpuno isplatla, jer nas je Stara planina počastila vidicima koji se teško zaboravljaju.

Januar 2019.g. Nemanja Rebić 

Žiarska dolina – planinarska Meka Zapadnih Tatri

Planinski venac Karpata proteže se stotinama kilometara kroz šest država. Menjajući pravac nekoliko puta ovaj dugi planinski sistem nalikuje stonogi koja želi da zauzme što više prostora na karti Evrope. Moglo bi se reći da masiv počinje od našeg Rtnja; da stremi ka severu i nestaje iza njenog centralnog dela u Rumuniji. Širi se preko mitskog zavičaja Praslovena na severozapadu Ukrajine, sve do južne Poljske i severne granice Slovačke.

Zapadne Tatre su najzapadniji visokogorski deo Karpata. Krševiti venac je granica između Slovačke i Poljske. Slovački deo planine se može pohvaliti sa čak dvadeset vrhova čija visina prelazi 2.000 metara nad morem. Najviši vrh je Bistra – 2.248m, a planinu krasi i nekoliko gorkih jezera.

Tajnovitost Zapadnih Tatri i skrajnutost u odnosu na poznatije Visoke Tatre, potaklo je planinare PD „Žeželj“ da se zapute ka severu. Kragujevčani su sredinom juna krenuli preko Panonske ravnice u središte Liptovske kotline; pitomo selo Liptovski Trnovec na obali Liptovskog jezera. Skromni apartmani podignuti između šljivara, njiva i livada poslužili su planinarima kao odlična baza za trodnevni visokogorski pohod.

Zapadne Tatre dugačke su više od 40 km. Centralni venac planine usmeren je pravcem zapad-istok. Ka jugu se pruža nekoliko bočnih grebena koji po visini ne zaostaju za vrhovima glavnog venca. Dva dominantna bočna grebena formiraju usku dolinu koja je po obližnjem selu Žiar dobila naziv.

Žiarska dolina je senovita klisura (dužine oko 7 km i širine 0.4 – 0,8 km) za koju se može reći da je srce Zapadnih Tatri. Dolinom protiče reka Smrečanka, koja je skoro potpuno sakrivena gorostasnim stablima četinara. Gotovo svi planinarski usponi započinju sa parkinga na najnižoj koti doline, lokalitetu Žiarska Usta, na 885m nadmorske visine. Info-tabla obaveštava posetioca da je dolina sastavni deo Nacionalnog parka i da se treba držati strogih ekoloških pravila.

Kroz dolinu se pruža uski asfalni put dužine 5,2 км. Završava se na 1.286m nadmorske visine, ispred planinarskog doma Žiarska Hata (1.320m). Dom je jedini objekat na čitavom Slovačkom delu Zapadnih Tatri koji je podignut iznad 1.200m. Otvoren je prvi put 1939. godine i do danas je nekoliko puta rekonstruisan. U toku Drugog svetskog rata služio je kao borbeni štab lokalnim partizanima. Najviše je devastiran tokom borbi 1944. godine. Poslednja rekonstrukcija Žiarske Hate izvedena je 2006. godine. Danas je njen kapacitet četrdeset ležajeva, u dvo-tro-četvorokrevetnim sobama. Dom je otvren 365 dana u godini, recepcija prima goste od 7:00 do 22:00, a restoran radi od 7:00 do 19:00. Hata je karakteristična i po prostranoj troetažnoj teresi koja je idealna za odmor nakon napornih uspona.

Trasa od Žiarskih usta do doma je obeležena plavim markacijama. Potrebno je pešačiti oko 75 minuta asfaltom koji vijuga kroz šumu smreke. Drugi deo trase do doma je pregledniji, a tek izlaskom na 1.100m ukazuju se vidici na prirodni amfiteatar koji formiraju strmi obronci vrhova. Trasa do doma je pre deset godina bila gotovo u potpunosti šumovita. Velika snežna lavina od 25. marta 2009. godine promenila je u potpunosti izgled doline.

Stručnjaci sa Mendelovog Univerziteta u Brnu su merenjima ustanovili da je snežna površina koja se tada pokrenula iznosila 28 hektara (oko 47 fudbalskih terena), da je nanos snega koji je lavinom nanet u dolinu iznosio na pojedinim mestima preko 20m, da se zapremina lavinoznog snežnog nanosa može slikovito predstaviti kao stub čija je osnova veličine fudbalskog igrališta, a visina 370m (radi upoređivanja to je za 50m više od Ajfelovog tornja). Kada su merenja predstavljena u javnosti bilo je jasno da je lavina u Žiarskoj dolini najveća ikada zabeležena lavina na prostorima Slovačке. Iza ove jedinstvene nepogode ostalo je mnogo uništene šume, te je danas poslednjih dva kilometra trase do doma gotovo potpuno ogoljeno.

Od Žiarske Hate postoje dve planinarske staze. Markacija koja je zelene boje vodi najvišim delom doline do Žiarskog Sedla (1.917m). Potrebno vreme za uspon do sedla iznosi oko dva sata. Dok se staza uspinje ka vrhovima prelazi se preko brojnih brzaka, koji se sa svih strana strmim vododerinama sakupljaju, formirajući ledenu Smrčanku. Neposredno ispred sedla nalazi se malo ledničko jezero – Žiarsko Pleso (1.860m).

Žiarsko sedlo je vidikovac i raskrsnica sa koje se po prvi put može videti nastavak masiva Zapadnih Tatri. U Prvom planu, u pravcu istoka je markantni vrh Jakubina, a u drugom i najviši vrh Bistra. Iza Bistre, na horizontu se uočavaju obrisi Visokih Tatri; vrhovi Krivanj, Risi i grupa najviših vrhova Karpata – tzv. Štitova.

Raskrsnica na Žiarskom sedlu omogućava da se pređe u susednu Jamnicku dolinu. Ta trasa od samog sedla počinje da se spušta ka istoku. Druga trasa (crvena markacija) se strmo penje ka vrhu Plačlivo (Plačlivi Rohač) visine 2.125m. Vreme koje je potrebno za uspon od sedla do vrha je oko 30 min. Vrh Plačlivi Rohač nalazi se na granici Slovačke i Poljske. Neposredno pred vrhom odvaja se jedna uska staza ka eksponiranom vrhu Ostri Rohač (2.088m). Potrebno je oko 45 minuta da se od pomenute raskrsnice izađe do najviše stene Ostog Rohača, a od ovog vrha još oko 90 minuta do vrha Volovec (2.063m), koji ima najbolji vidik ka dolinama koje pripadaju poljskom delu Zapadnih Tatri. Treba napomenuti da silazak sa Ostrog Rohača ka Volovecu ima par vrletnih deonica na kojima su fiksirani pomoćni lanci.

Treća staza (žuta markacija) od raskrsnice na Žiarskom sedlu vodi na najviši vrh nad Žiarskom dolinom – Baranec. Potrebno je oko dva sata pešačenja od raskrsnice do kote 2.185m. Baranec je treći vrh po visini Zapadnih Tatri, a karakterističan je po visokom betonskom stubu sa grbom Slovačke. Pogled ka svim stranama je sa njega veoma lep. Sa Baraneca se može videti celokupna opisana trasa od Žiarskog doma, deo Jamnicke doline, svi visoki vrhovi Zapadnih Tatri i gotovo cela Liptovska kotlina sa velikom plavom površinom Liptovskog jezera.

Povratak do parkinga Žiarska Usta može se izvesti daljim praćenjem žute markacije; suprotnom padinom vrha Baranec od pravca kojim smo se popeli. Trasa vodi preko vrha Holi. Slede padine sa mnoštvom bora kivulja, a zatim prolazak kroz gustu šumu smreke. Potrebno vreme za silazak od Baraneca do parkinga iznosi oko tri sata. Cela navedena kružna trasa sa startom i ciljem na parkingu Žiarska Usta je dužine 18 km, a vremenski je potrebno oko 8,5 sati pešačenja.

Navedena trasa se može preći i u suprotnom smeru. Najveća razlika se odnosi na činjenicu da  je uspon od ulaza u Nacionalni park do Baraneca konstantan, zbog čega se za četri sata pešačenja savlađuje preko 1.300m visinske razlike. Uspon preko Žiarskog sedla je duži, ali manje strm. Pomenuta staza je jedina bezbedna trasa uspona na Baranec u toku zime. Planinarenje po snegu se može tada izvoditi sa krpljama ili skijama.

Druga planinarska staza od Žiarskog doma je usmerena ka vrhovima koji se nalaze naspram Baraneca. Ova trasa je obeležena crvenom markacijom. Stazom se prvo obilazi Šarafiov vodopad (desetak minuta udaljen od doma). Sledi dugačak, serpentinski uspon do Jeloveckog sedla (1.858m) i zatim nastavak glavnim grebenom preko Jelovecke Kope do vrha Prislop (2.142m). Pred vrhom nas je dočekao jedan radoznali mrmot. Činjenica da se nije uplašio pružila nam je dovoljno vremena da ga fotografišemo. Na Prislopu se već može uživati u impresivnim vidicima: na Žiarsku i susednu Jelovecku dolinu, obližnji stenoviti vrh Banjikov i udaljene Bjele Skali (1.316m) koje veoma podsećaju na durmitorsku Crvenu gredu.

Sa Prislopa je potrebno 30 minuta kratkog spusta i uspona da bi se osvojio četvrti vrh po visini Banjikov – 2.178m. Sa Banjikova trasa postaje ekstremno vrletna i konačno slede adrenalinske deonice, traverze i stenoviti kamini, ambisi i uglačani oštri prevoji. Do sedla koje odvaja Banjikov od vrha Hruba Kopa postoji nekoliko deonica na kojima su postavljeni lanci kao pomoćno sredstvo planinarima za uspešan prolazak.

Sledi uspon na vrh Hruba Kopa (2.166m) koji je odličan predah od eksponiranih delova staze. Na ovom “pitomom” visu treba duže odmoriti, jer nas nakon kratkog silaska očekuje novi adrelanski uspon na tri slična stenovita visa koja nose naziv Tri Kopi.

Navedeni vrhovi predstavljaju granicu između Slovačke i Poljske. Silaskom do prevoja Smutno Sedlo (1.962m) stiže se na novu raskrsnicu staza. Jedna široka staza vodi ka Žiarskom domu. Naspram ove staze postoji markacija koja vodi planinare u susednu dolinu na teritoriji Poljske; do nekoliko jezera – gorskih očiju koja zajedno nose naziv Rohačka Plesa. Nastavak uspona graničnim grebenom nije više vrletan, te se uz blagi uspon od oko 45 minuta stiže do vrha Plačlivo, koji je ranije opisan.

Nakon opisanih staza vreme je za rekapitulaciju utisaka. Zapadne Tatre samo po visini zaostaju za Visokim Tatrama. Usponi iz Žiarske doline su raznovrsni i svakom planinaru mogu pružiti nekoliko trasa koje se razlikuju po zahtevnosti i dužini. Ako se još uvek dvoumite neka Vam velika želja kragujevačkih planinara da ponovo posete Tatre bude podstrek da obiđete najzapadniji deo Karpata. Vedro!

jun 2019. g. Nemanja Rebić

Vrhovima planine Bioč

Kvartet kragujevačkih planinara, članova PD “Žeželj” zaputio se krajem avgusta ka Pivi. Spustajući se ka Plužinama kroz durmitorsko selo Trsa, ostavili smo iza nas kolonu automobila na Sedlu i Todorovom dolu. Vrhunac je planinarske sezone i stotine planinara opseda najatraktivniju crnogorsku planinu. Naš je cilj ipak sa druge strane Pivskog jezera. Bioč je sa svojim vrhovima: Veliki Vitao, Nož, Bubreg, Trzivka i Trnovački Durmitor, nepravedno skrajnut u odnosu na svog komšiju.

Selo Stabna nalazi se na 850 m nadmorske visine, u zaleđu jednog zapadnog rukavca Pivskog jezera. Razbacano je u zelenoj dolini, tako da se ne može proceniti koliko je ostalo „živih“ kuća. Prolaskom pored kamene crkve brzo stižemo do proširenja sa rampom i tablom. To je ulaz u Park prirode Piva. “Ažuriramo” rančeve uz konstataciju da je čudno što u avgustu nema ni jednog automobila na ovom mestu. 

Sa brda se žurno spušta jedan stariji čovek. Ko je u poslednjih dvadesetak godina imao prilike da poseti Trnovačko jezero svakako je upoznao “dobrog” starog čuvara Trnovačkog jezera. Nismo se nadali da ćemo i sa ove strane planine, na samom ulasku u Park zateći čoveka koji se bavi istim poslom. Uredno nas informiše o pravilima u Parku, naplaćuje dnevnu ulaznicu (1evro) kao i planirano kampovanje (1,5evra za noć). Nakon preuzete priznanice, podižemo teške rančeve i polazimo ka Stabanskim jezerima.

Trasa je dugačka 4,8 km i potrebno je savladati gotovo 400 m visinske razlike. Limena tabla nas informiše da je vreme potrebno za pešačenje do gornjeg, većeg jezera oko 90 minuta. Na Donje stabansko jezero nailazimo nakon pedesetak minuta. Od Donjeg ka Gornjem jezeru postoji nekoliko strmih serpentina na kojima veliki rančevi počinju da otežavaju. Čini nam se da se staza produžila sama od sebe. Stižemo do jezera u trenutku kada sam posumljao da smo možda zalutali, jer je utisak da nošenje naše kamp opreme suviše dugo traje. U bukovoj šumi na severnoj obali lako nalazimo prostor na kome su ranije postavljani šatori. Da je u pitanju lokacija za tu namenu jasno nas upućuje poslagano kamenje za vatru na obodu šume.  Sa podizanjem kampa dolazi i suton.

Jutro donosi nemirne senke na visokim stenama nad jezerom. Topla izmaglica polako nestaje najavljujući vedar letnji dan. Od istočne obale jezera (1.330 m N.V.) postoji markirana staza ka vrhu Veliki Vitao, najvišoj koti planine Bioč. Putokaz sadrži prosečno vreme potrebno za izlazak do vrha, a to je 3 sata i 45 minuta. Prognozirano vreme je u našem slučaju bilo tačno.

Prvih 30 minuta uspinjanja dovodi nas do izvora studene vode – Zemunice. Ovo je jedini izvor na stazi do vrha. Od Zemunice do lokaliteta Kućište potrebno je još oko pola sata. Kućište predstavlja raskrsnicu od koje jedan put vodi direktno preko Krvavih brda ka Velikom Vitlu, dok drugi upućuje ka Ordovim dolovima i planini Volujak. Preko Krvavih brda se brzo dobija na visini i za oko 90 minuta izlazimo na najvišu kotu Biočke grede – kota 2.246 m. Sledi desetominutni spust do sedla koje odvaja Biočku gredu od vrha Veliki Vitao. Stenoviti tesnac je na visini od 2.190 m. Kod sedla se valja duže odmoriti, jer sledi završni uspon koji traje oko 40 minuta. Izlazimo na vrh Veliki Vitao po vedrom, sunčanom danu.

Kota 2.397 m obeležena je piramidom naslaganog kamenja i metalnom kutijom u kojoj nalazimo pečat i svesku za upis planinara. Pogled sa najvišeg vrha Bioča je impresivan. U pravcu istoka jasno se uočava masiv Bobotovog Kuka, Prutaša i Uvite grede. Ka jugoistoku primećujemo siluetu planine Vojnik, na jugu Lebršnik i Kuk. Na zapadu, praktično preko puta, jasno se vidi Volujak, kao i bliski vrh Bubreg (2.340m) koji nam je na dohvat ruke.

U nameri da se preko Ordenog dola popnemo na vrh Trzivka, silazimo do pomenutog tesnaca na sedlu i zatim skrećemo desno. Staza koja niz strmi sipar silazi do Ordenog dola obeležena je malim naslagama kamenja, tzv. „čovečuljcima“. Markacija više nema, ali se staza jasno vidi. Potrebno je oko pola sata spusta niz zapadnu stranu Vitla do Ordenog dola. Sa nadmorske visine od 1.800 m upućujemo se uzbrdo ka vrhu Trzivka. Kroz nekoliko klekovih kaskada prolazimo orijentišući se po slobodnoj proceni. Pokušavamo da zaobiđemo nekoliko vrtača improvizujući. Nakon 45 minuta dolazimo na zaravan koja odvaja vrh Trzivka od masiva Velikog Vitla. U ranim popodnevnim časovima izlazimo na verovatno najlepši vidikovac planine Bioč. Sa kote od 2.233 m po prvi put pod nama vidimo Trnovačko jezero i vrh Maglića.

Silazak sa Trzivke ka vrhu Trnovački Durmitor (2.241m) bio je neočekivano teži deo planinarenja. Prvo prolazimo kroz kameni kuloar pun sitnog kamenja, a zatim i preko stenovitog grebena. Nakon grebena trasa postaje travnata. Zaobilazimo drugi deo grebena ka Trnovačkom Durmitoru i relativno brzo stižemo do platoa odakle je uspon blaži. Vrh Trnovački Durmitor se gotovo nadvisio nad Trnovačkim jezerom. Smaragdna voda je ispod nas za više od 600m. Vidik je istovremeno lep i pomalo zastrašujući; na momente hipnotiše i uzbuđuje. Nakon polučasovong odmora sledi povratak preko lokaliteta Bojanska vrata. Ovaj prevoj odvaja masiv vrhova koje smo tog dana popeli od planine Volujak. Primećujemo da je staza koja se od Bojanskih vrata spusta ka Ordenim dolovima prilično zapuštena. Očigledno je da dugo tom stazom niko nije prošao. Probijajući se kroz bor-krivulj i kleku, uspevamo da siđemo do Stabanskog jezera za oko tri sata. Na kraju dana analiziramo podatke iz GPS uređaja. Za 11 sati smo prepešačili oko 18,2km, uz visinsku razliku od 1.750 m.

Veče je bilo vedro i bez vetra. Idealna temperatura vode Gornjeg stabanskog jezera obezbedila nam je idealne uslove za relaksaciju. Dok iz vode posmatramo kako se senka šume izdužuje u pravcu jezera upijamo svim čulima lepotu planine. Misli su nam identične. Na Bioč ćemo se svakako ponovo vratiti.

avgust 2019. g. Nemanja Rebić 

Planine Kroje – pod gnezdom orlova

Albanija je planinska zemlja koja je decenijama u samoizolaciji postala sinonim za nerazvijeno područje. Besputni prostor koji nije bio u fokusu turista skrivao je tvrdoglavo jedinstvene predele samo za svoje stanovništvo, kome je to uglavnom bio težak usud – u neku ruku kazna po rođenju. Mnogima su poznate pežorativne asocijacije na zaostalost ove zemlje, a priče o pograničnim napetostima se još uvek mogu slušati od bivših graničara, penzionisanih državnih službenika ili neumornih planinara-veterana.

Početkom novog milenijuma granica se postepeno demilitarizuje i mnogi od nas obilaze planinske prevoje i vrhove na međi Crne Gore i Albanije. Počinjemo da posmatramo šta to postoji “iza brega”, a svoja prva “albanska planinarska iskustva” stičemo na ilegalnim ulascima od par sati; usponima na oštre prokletijske vrhove i vidikovce koji kod većine stvaraju ozbiljnu adrenalinsku zavisnost – izrazitu divlju strast prema uživanju u alpskim pejzažima u samom jezgru Balkana.

Koncem prve decenije novog veka planinarenje u albanskim Prokletijama doživljava ekspanziju. Ljudi iz gotovo svih krajeva sveta počinju da zaviruju u do tada najskrivenije delove Evrope i život lokalnog stanovništva se naglo transformiše. Tako doskorašnji šumski radnik, konjovodac-samaraš iz Tetija za samo jednu sezonu postaje iskusni vodič koji svoje konje ustupa grupi Iraca ili Rusa za nošenje planinarske opreme. Na kamenim kapijama u Nikčima umesto zarđalih katanaca danas stoji “rooms-open”, a na uskim drvenim prozorima u Valboni mesto tučane pegle na žar sada stoji tabla “free Wi-Fi”. Globalizacija i konzumerizam zahvataju poput bujice krajeve koji su nekada bili poznati po krvnoj osveti i plemenskoj organizaciji, a vreme će pokazati sve benefite i mane aktuelnih socijalno-kulturoloških procesa.

Na talasu pomenutih događaja grupa kragujevčana – članova P.D. “Žeželj” zaputila se u centralnu Albaniju, okolinu grada Kroje, sa željom da upozna planine u kojima je formirana srž nacionalnog bića ovog planinskog naroda; gorštaka koji se još uvek strancima predstavljaju kao sinovi orla.

Grad Kroja

Obilazak Albanije započinjemo ruševinama srpskog srednjevekovnog manastira Sv. Sergija i Vakha na reci Bojani. Nekada se pored manastira nalazio trg Sv. Srđ – karavansko naselje sa trgovcima iz svih krajeva Balkana (danas se veza jedino može pronaći u nazivu sela – Sirđ). U XI veku je unutar manastira sagrađen zadužbinski hram, zagrobna crkva za vladare Zete Mihajla i njegovog sina Bodina. Nemanjići su ga posećivali i dodeljivali mu mnoge posede – metohe. Otomanska vladavina, pohodi pljačkaša i viševekovno plavljenje Bojane razarali su ga tako da je danas od vitke trobrodne crkve ostao samo jedan zid sa fragmentom freske i jednim prozorskim oknom. Pored ostataka se nalazi lokalno groblje, koje je verovatno na mestu nekadašnjih grobova srpskih vladara ili monaštva.

Putujući dalje iz Skadra prema Tirani primećujemo veliku frekventnost vozila i automobilski metež u kojima mercedesi i audiji apsolutno dominiraju. Ako bi trebalo Albaniju generalizovati u par reči mogli bi je opisati kao zemlju mercedesa i vožnje bez pridržavanja osnovnim saobraćajnim propisima. Na putevima vlada nekakav skladni haos u kome se sve zasniva na pravu “većih konjskih snag”. Biciklisti su pak specijalna vrsta kamikaza i turista brzo stiče utisak da svako od tih sumanutih meštana ima urođeni instikt da uleti pod točkove automobila. Savet da vozimo oprezno i da “otvorimo sve oči” se pokazao kao smislena preporuka.

Na svega dvadesetak kilometara od Tirane postoji petlja na kojoj napuštmo magistralni put i upućujemo se u pravcu istoka, ka obrisima belih, stenovitih planina. Dok prelazimo nekoliko oštrih serpentina i gustu šumu borova bližimo se planini i gradu Kroji; mestu koje je podignuto očigledno iz bunta i prkosa. Varoši van starih karavanskih puteva, a koja je i danas daleko od modernih, glavnih saobraćajnica.

U Kroji, prema poslednjem popisu, živi oko 20.000 stanovnika. To je naselje na nadmorskoj visini od 550m i sedište je istoimene oblasti. Smatra se da je na strmom uzvišenju, koje dominira nad današnjim gradom u antičko doba postojalo naselje Erivia. Naziv Kroja-Kruja-Krua je iz srednjeg veka. Potiče iz arnautskog jezika i znači izvor. Ime je u potpunosti opravdano ako se primeti da pod visokim stenama postoji nekoliko izvora hladne, planinske vode – vrela. Turci su grad zvali Akče Hisar – Bela tvrđava i uspeli su da je osvoje tek pri petoj opsadi.

Istorija ovog mesta vezana je sudbonosno za Đurađa Kastriota – Skenderbega, gospodara Arnauta, koji se više od dvadeset godina uspešno branio od napada Osmanlija. Za današnje Albance Skenerbeg je utemeljivač nacije i najveći nacionalni heroj. Kada se nađete u Kroji i osmotrite stenu na kojoj je bila drevna pobunjenička prestonica više je nego očigledno da je izbor lokacije za svoju prestonicu vođa Arnauta odabrao taktički, kao prirodni bastion za borbu protiv brojninijeg osvajača. Pogled sa tvrđave je impresivan i sveobuhvatan. Može se kao na dlanu osmotriti dolina u kojoj je Tirana, Lješki zaliv na severu i nizija na zapadu, sve do Drača i Jadranskog mora.

Osamdesetih godina prošloga veka unutar tvrđave je izgrađen muzejski kompleks posvećen Skenderbegu. Uz postavku etnografkog muzeja, stari hamam i ostatke sahat kule celo zdanje tokom sezone privlači veliki broj posetilaca. Sve je u Kroji podređeno turizmu i stoga i ne čudi buka i ukrštanje mnogih jezika u uskim, strmim ulicama. Gradski bazar je očuvan u potpunosti, tako da pored tradicionalnih suvenira možete u niskim dućanima videti zanatlije – kujundžiju ili vezilju na razboju, koji se dok posvećeno rade ne obaziru na galamu koja dopire sa kaldrme.

Sve navedene lokacije Kroje nalaze se na relativno malom prostoru. Smestivši se u Hostel Merlika (orijentalno zdanje neposredno uz muzejski kompleks) bilo je dovoljno svega tri sata da bez žurbe obiđemo lokalne znamenitosti i vratimo se u zakazanom terminu na večeru. Od tradicionalnih jela ovog kraja probali smo krojsku pitu (nekakva tortilja sa nadevom od sira i blitve) i tavaleo (više vrsta sireva, zapečenih u ulju sa teletinom). Uz odlično pivo “Tirana” bilo je pravo zadovoljstvo otići na zasluženi odmor u vreme kada kod kuće još ne bi ni pomišljali na spavanje.

Planina Kroja

Nakon upoznavanja Kroje, došao je dan za planinarenje. Prvi planinarski zalogaj je krečnjački masiv iznad samog grada. Da li je planina dobila ime po gradu ili obrnuto, to verovatno ni meštanima nije sasvim jasno.

Polazimo iz našeg smeštaja pre 6:00. Mrak je još uvek, tako da do starta same staze pešačimo pustim ulicama. Od tvrđave do početka planinarske trase potrebno je oko 15 minuta. Do info-table stižemo tako što se uspinjemo strmom ulicom koja nosi naziv „Gorski put“. Grad je potpuno tih, a prisutnost vrednih ljudi osetili smo samo čulom mirisa – vruće vekne hleba i pecivo koje se priprema u malim, porodičnim pekarama.  Došavši do table na kojoj stoji „Kruja mountain hiking trail“, pravimo kratku pauzu, a zatim polazimo kamenitom stazom. Čeone lampe nam više nisu potrebne, jer upravo tada sviće. Trasa do vrha je duga oko 2,5 km i potrebno je savladati visinsku razliku od oko 500 metara. Za oko sat i 15 minuta izlazimo na najvišu kotu iznad samog grada, 1.117 metara. Preciznije, do samog vrha se ne može doći jer je u pitanju ograđeni prostor za antenu ili repetitor. Ali zato postoji stotinak metara južnije, neznatno niži vrh sa koga se takođe odlično vidi grad.  

Neposredno izpod glavnog vrha, a uz pešačku trasu, postoji jedan islamski hram – stara tekija, podignuta u pećini. Sama tekija predstavlja centar derviškog reda bekteši. Uz ulaz se nalazi velika bista osnivača ovog derviškog reda, Sari Selika. Fotografišemo ulaz u pećinu. Domaćin tekije je vrlo ljubazan i otvoren za kratak razgovor.

Posle polučasovne pauze na vrhu i uživanja u panorami grada sledi silazak istom stazom. Kroja je već oko 8:30 potpuno oživela. Bazar je ponovo pun turista, a gradske ulice su poprište male bitke između automobilista i pešaka. Stolovi su postavljeni na svakom ravnijem kvadratnom metru trotoara, a za njima sede stariji meštani i ispijaju jutarnju kafu. Mi se brzo pakujemo u hostelu. Očekuje nas vožnja od oko 25 km do sledeće planine u srcu parka Štama.

Skenderbegova Gora

Na putu za Nacionalni park Štama prolazi se kroz kanjon izuzetno strmih litica. Put je uzak, ali solidno obezbeđen branicima. Na pojedinim mestima postoje proširenja za mimoilaženje vozila. Na jednom od takvih proširenja postavljena je bela, mermerna ploča. U pitanju je spomenik kojim je obeleženo mesto odakle je, po predanju, čak 90 devojaka izvršilo samoubistvo (alb: Shkembi i Vajes). Legenda kaže da je neposredno nakon dolaska osmanlija na ove prostore bio objavljen „danak u devicama“. Svaka porodica je bila u obavezi da preda osvajačima po jednu devojku. Da ih ne bi zadesila ovakva sudbina, veruje se da je njih 90 kolektivno skočilo u bezdan. Ponor je na ovom mestu zaista najdublji. Čovek prosto ne zna da li ga više plaši legenda ili pogled na ambis.

Nacionalni park Štama prostire se na oko 2.000 hektara. Park obuhvata nekoliko planina u zaleđu Kroje. Ulazimo u zaštićenu zonu prirode kod izvora „Kraljica majka“, lokaliteta na kome se nalazi fabrika za proizvodnju flaširane vode. Sam izvor je i nakon ovih letnjih i jesenjih suša veoma izdašan, a voda je toliko hladna da se u njoj ruka može držati tek nekoliko trenutaka. Sam lokalitet Štama je zapravo prevoj između dva dela Skenderbegove gore – Jezerskog (1.724m) i Manjolavskog vrha (1.577m). Neposredno ispod prevoja postoji i malo izletište Cudhi Kampt, sa nekoliko vikendica i dva restorana.

Uspon na Skenderbegovu goru započinjemo sa Štama prevoja, na nadmorskoj visini od 1.190 metara. Staza je obeležena klasičnim crveno-belim markacijama, ali se na pojedinim mestima oznake gube. Ipak, staza je dovoljno prometna, pa nije teško uočiti utabani smer kretanja ka vrhu. Prvi deo je strmiji i karakteriše ga prolazak kroz borovu šumu i pašnjake. Izlaskom na glavno bilo planine sledi prelazak širokim travnatim grebenom do samog vrha. Od prevoja do najviše kote planine (1.724 m) potrebno je oko dva sata pešačenja (oko 6 km).

Vrh Skenderbegove gore ne krase vidici. Obrastao je niskim rastinjem, tako da se sa njega gotovo ništa ne vidi. Međutim, ako se nastavi još oko 250 m ka istoku, dolazi se do vidikovca koji je zapravo ivica litice, gde pogled prosto puca na “pola Albanije”. Tek sa ove pozicije shvatamo zašto se vrh Skenderbegove gore zove Jezerski vrh (alb: Maja e Liqenit). Zelena lokva se nakon izrazito sušnog perioda teško primećuje, ali ipak postoji.

Uspon na Manjolavski vrh je slične težine. Potrebno je sa Štama prevoja pešačiti oko 90 minuta. Da bi se popeo najviši vrh južnog dela Skenderbegove gore – 1.577m, potrebno je savladati dva uzvišenja – predvrha. Markacije na ovom delu planine nema. Orjentacija je laka pošto je uspon u najvećem delu grebenski.

Nacionalni park Štama se odlikuje izuzetnom florističkom raznovrsnosću. Na ovom mestu se susreće topla mediteranska klima sa oštrom planinskom. Mnoge vrste su u periodu poslednjeg ledenog doba “pronašle” utočište na Skenderbegovoj gori. Opstale su u planinama Kroje do današnjih dana.

Naš kratki boravak nije bio dovaljan da se obiđu sve prirodne znamenitosti ovoga kraja (planina Bovila ili Zeza klisura). Stoga nije teško pronaći razlog da ovaj kraj Albanije ponovo posetimo. Ako se nekada zaputite u centralni deo Albanije posetite nešto od pomenutih lokacija. Nećete se pokajati.

Novembar 2019. g. Nemanja Rebić