Zimski uspon na Ahmicu
Ahmica je za mnoge najlepši detalj Hajle. Njen vrh (2.272m), kao da prkosnije prodire u nebo od obližnjeg šampiona po visini – Grebena (2.403m). Stoga nije teško pronaći volju za visokogorskom posetom ovom kraju Crne Gore.
Venac Hajle je dugačak oko 15 km i prostire se južno od pitome Rožajske kotline. Lokalni planinari poslednjih desetak godina ovaj masiv sa više markantnih vrhova zbirno zovu Rožajske planine. Hajlu krase vitalne katunske zajednice i visovi – Žljeb, Rosulija, Ahmica, Pashajla, Greben, Dramandol (Dermandol), Cmiljevica. Navedeni vrhovi odvajaju Jadranski od Crnomorskog sliva i preko većine se proteže državna granica.
Grupa od desetak kragujevčana, članova P.D. “Žeželj”, započela je uspon na Ahmicu u ranim jutarnjim satima. Iz minibusa izlazimo pomalo pospano i usporeno. Baba Marta nas je za kratko vreme razbudila ledenim dahom. Vedro jutro nam dodatno podiže elan i veru u uspeh.
U blizini smo betonskog mosta u mestu Kaluđerski Laz (oko 1.400 m.n.v.). To je malo katunsko naselje koje je nastalo uz bučnu Lazanjsku reku. Zime su ovde dosta hladne; sneg se zadržava i do prvih dana juna. Pravac ka visoravni Štedima i Ahmici identičan je sa glavnim slivom Lazanjske reke. Polazimo na uspon širokim putem uz šumovitu dolinu.
Trasa je u prvim kilometrima gotovo ravna. Snega ima oko dvadeset santimetra, ali nam trag gusenica motornih sanki olakšava pešačenje. U letnjem periodu markirana planinarska staza koja vodi do Štedima prelazi na više mesta preko Lazanjske reke. Sada je preskakanje brzaka nemoguće zbog velike količine vode, pa se sve vreme držimo puta koji je skorije asfaltiran u cilju izgradnje ski-centra na Štedimu.
Za dva ipo sata dolazimo do prvih katuna na Štedimu. Nekoliko trenutaka ranije prošli smo i pored novoizgrađene planinske kuće – “doma” P.D. “Ahmica” iz Rožaja. Drvena građevina je podignuta u alpskom stilu. Objekat je skladno ogrnut gustom šumom smreke. Ostavlja utisak da će po završetku svih radova na izgradnji skijališta ovaj dom biti jedna od najlepših zimskih destinacija u regionu.
Po izlasku na prostranu visoravan (1.750m), van šumovite klisurice Lazanjske reke, u prilici smo da po prvi put ugledamo Ahmicu. Bela kupa izgleda zaista gorostasno. Čini nam se da je sneg na njenom grebenu blještaviji od najsvetlijih oblaka koji prolaze nebom.
Nastavljamo uspon i za oko 45 minuta izlazimo na prevoj Štedima. Naspram smera iz koga smo dospeli na vetroviti plato pruža se padina ka katunima koji pripadaju rugovskoj strani planine – Glođanskim stanovima. Sam prevoj je izuzetan vidikovac. Ram idiličnog pejzaža drže planine koje okružuju Štedim. Sa leve strane se uzdiže Rosulija, ispred se pruža pogled ka Rugovskoj klisuri i Ljumbardskim Prokletijama, a desno se snežni plato postepeno uzdiže ka istočnom grebenu Ahmice.
Na vidikovcu i međi Crne Gore i Metohije gubi se trag motornih sanki. Očigledno je da se vozač zadovoljio panoramom sa oko 1.950 m i zatim vratio ka Rožaju. Taj trag nam je dosta pomogao u usponu do prevoja.
Visina snežnog pokrivača je sa svakim kilometrom rasla. Uspon postaje naročito naporan od trenutka kada zalazimo u niske četinare. Zeleni plašt bora krivulja opasao je Ahmicu sa istočne i severne strane. Nalazimo se u teškoj situaciji zbog činjenice da sa svakim korakom zaranjamo u belu kašu gotovo do pojasa. Odlučujemo se stoga da promenimo pravac – silazimo ka katunima na metohijskoj strani planine. Zalazimo par stotina metara sa druge strane granice, do prvih drvenih kuća i torova Glođanskih stanova. Tragova ljudi nema, jer su ovi katuni dostupni tek nakon prvomajskih praznika. Tada čobani sa mnoštvom stoke okupiraju Štedim. Ostaju na planini do prvih jesenjih mrazeva.
Od Glođanskih stanova uspon postaje strmiji. Brisani prostor na visini od oko 2.000 m je lakši za hodanje; oštar vetar je umanjio razorno dejstvo sunčevih zraka na sneg. Sa metohijske strane se takođe borimo sa smetovima, ali je napredovanje ka vrhu lakše. Izlazimo na istočni hrbat Ahmice ulaskom u sedmi sat uspona. Krećemo se sporo zbog opasnosti da ne ostanemo na snežnoj strehi. Konačno, nakon punih sedam sati izlazimo na vrh Ahmice – kotu 2.272 m. U prilici smo da uživamo u pogledu koji je prava ekskluziva. Ceo greben Hajle je pred nama, a u daljini se jasno vidi Čakor, oštri zubci Komova i mnogi vrhovi Prokletija. Nad Metohijom dominira venac Šar planine na čijem je kraju piramida Ljubotena. Na severu su nešto niže planine blažih padina: Mokra Gora, Rogozna, Golija i Pešter. Pogled sa Ahmice kao da potvrđuje smisao planinarenja, izaziva obilno lučenje hormona sreće i ostavlja večan trag u sećanju. Neko bi možda rekao trag u večnosti.
Nakon kratkog odmora sledi povratak. Ostavljamo za nama Glođanske i Štedimske katune; te razbacane drvene kućice koje kao da oprezno izviruju iz belog nanosa. Neko je primetio da su pojedini katuni skorije obnovljeni. Neke zub vremena polako uništava, te izgledaju sablasno i usamljeno. Za koji dan novi će sneg prekriti naše otiske i osim fotografija materijanih tragova naše avanture neće biti.
Sa prvim minutima noći stižemo do minibusa kraj mosta. Noge su umorne i uglavnom mokre; lice je tamno ali nasmejano. Na GPSu očitavam konačnu prepešačenu distancu – 25,5 km. Jedanestočasovno pešačenje Štedimom i Ahmicom zadržaćemo u sećanju bar do nekog novog odlaska na Rožajske planine.
Nemanja Rebić
Uspon na Đalicu
Pre nekoliko godina, na jednom proputovanju kroz Metohiju, primetio sam sa krivudavih ulica Velike Hoče nekoliko planina na jugu, koje su se već početkom novembra belele. U prvom planu lako sam prepoznao planine Koritnik i Paštrik, ali mi je pogled nekako više zaokupio vrh među njima. Planina koja očigledno svojom visinom parira pomenutim gorama, ličila je iz srpske enklave kao oštro belo sleme neke velike snežne kuće. Ubrzo sam se, preko interneta, po prvi put upoznao sa planinom Đalicom – visokom gorom koja se nalazi u severnoj Albaniji, svega desetak kilometara južno od granične linije.
Đalica je planina koju krasi jedan dominantan vrh visine 2.486 m. Masiv iz pravca Metohije izgledom veoma podseća na Rtanj. U pitanju je krečnjački greben koji se pruža pravcem sever-jug, a čije su bočne strane veoma strme. Đalica je četvrta planina po visini u Albaniji – odmah iza Koraba, Prokletija i Gramosa. U prevodu sa Albanskog ime se odnosi na pojam život ili preživljavanje. Upravo sam naveo gotovo sve od dostupnih podataka o planini. Više se o Đalici nije moglo naći, ali je pomenuto bilo dovoljno planinarima iz Šumadije da se upute u Albaniju.
Ideja je pretočena u delo i jedno osunčano septembarsko jutro dočekalo je planinare na graničnom prelazu Vrbnica. Bez problema završavamo komunikaciju sa carinom i upućujemo se u nama malo poznat predeo. Nakon svega desetak kilometara putovanja novim autoputem izlazimo na petlji koja povezuje mesto Kukeš sa ostatkom “zemlje crnog orla”. Primećujemo da za razliku od naših krajeva u kojima dominira zelenilo Albanija izgleda prilično suvo i kamenito.
Polazna tačka uspona je selo Topojan. Do sela vodi uzak i vijugav put kroz klisuru reke Ljume. Dolazimo ubrzo do mesta gde se odvaja makadaski put od glavnog druma. Asfaltni put u nastavku vodi ka selima koja su pod Šarom i Korabom. Dalja vožnja uskim makadamom nije moguća za minibus sa dvadeset sedišta. Stoga će pešačka tura biti za oko dva ipo kilometra duža nego što je planirano. Planinari nisu sretni zbog ove objave, ali kažu da sve što se mora nije teško. Glavno je da je vreme povoljno i da nismo okasnili sa startom. Izlazimo iz vozila i rutinski se pripremamo za pešačenje.
Topojan je malo planinsko selo na istočnoj strani Ljume. U davna vremena nosilo je nama bliskiji naziv Topoljane. U samom selu uočili smo nekoliko visokih stabala topole – tzv. jablanova, koji su u očitom kontrastu sa okolnim suvim i krševitim predelom. Plan da se krene sa nadmorske visine od oko 1.100 metara već na početku je promenjen, te krećemo sa svega 870 metara nadmorske visine. Trasa nije markirana, ali nije teško pratiti glavnu nit seoskog puta. Na oko 1.200 metara n.v. nalazi se centar zaseoka Brekije. Tu su prodavnica, ambulanta i škola. Na GPS-u primećujemo da nam je za dolazak do prodavnice trebalo oko sat vremena pešačenja. Pored ambulante postoji česma sa četri cevi – lule. Snabdevamo se vodom za piće i ispiramo lice i ruke od kamene prašine. Bosonoga deca trčkaraju i galame oko nas. Izgleda da planinska sela u Albaniji nisu pusta kao što je to slučaj Srbiji.
Nakon kratkog odmora hitrije zalazimo u zonu pašnjaka. Uspinjemo se ovčarskom stazom ka prizemnim katunima podno golog i kamenitog grebena. Vrh Đalice izgleda još uvek daleko, ali je vizuelno manje strm nego kada se osmatra iz klisure. Na ovom delu trase uočili smo i planinarske markacije. Ako se uputute ovuda ne dajte da vas ove crveno-bele oznake zavaraju i opuste – posle svega nekoliko stotina metara ponovo će nestati.
Za tri sata izlazimo na visinu od oko 1.800 metara. Dolazimo do najvišeg katunskog naselja na planini. Na ovom delu Đalica se protegla u širinu, te se čini kao da smo usred travnate visoravni. Stočarske kolibe su još aktivne. Stari objekti sa zidovima od kamena uglavnom su pokriveni limenim krovovima. Na jednom od većih uočili smo solarne panele. Čujemo u daljini zvonki damar medenice. Pred torom je ležao jedan krupan ovčarski pas koji nas je sumnjičavo posmatrao. Definitvno smo pronašli parče tla koji nije zatrovan totalnom urbanizacijom.
Prolazimo kroz katune i ubrzo nailazimo na izvor studene vode. Nova je to prilika za odmor i osveženje. Prošlo je podne i u delu smo dana koji je najtopliji. Nemamo osećaj da nas sunce strelja prodornim UV zracima, jer nas okrepljuje planinski vetar. Tek nakon povratka sa staze shvatamo da je to bio samo privid; vrat, čelo ili nos su dobrano izgoreli.
Pratimo utabanu stazu od izvora u pravcu ka najvišem delu planine. Trasa nakon četvrt kilometra skreće levo pod gotovo pravim uglom. Sledi blagi, bočni uspon do glavnog grebena za koji je od izvora potrebno 45 minuta. Na oko 2.100 metara nadmorske visine izlazimo na centralni greben Đalice. Predelom gospodari krečnjačak i suva trava. Ubrzo nam se prikazuje predeo pod zapadnom stranom planine. Znatno je strmija od istočne padine kojom smo se popeli. Pogledom dominira jezero i široki Drim koji napaja ovu veštačku akumulaciju.
Uspon do najviše kote je sa grebena moguće izvesti dvema stazama. Jedna vodi direktno na goli predvrh i zatim preko jednog sedla na najvišu tačku planine, dok druga obilazi pomenuti vis kao i glavni vrh, te se izlazi na padinu koja je sa suprotne strane od smera iz koga smo se peli na greben. Pošto ova staza obilazi i najvišu kotu Đalice potrebno je vratiti se ka jugu nekih 250m. Obe trase nisu preterano zahtevne i mogu se kombinovati kao alternativne za povratak.
Na vrhu Đalice zatičemo stub sa albanskom zastavom. Vreme koje nam je bilo potrebno da savladamo 1.600 metara visinske razlike iznosi gotovo pet ipo sati. Zasluženi odmor i ručak dodatno su obogatili vidici ka svim stranama sveta. U vidnom polju su bili mnogi poznati vrhovi: na severu Paštrik, koji je sa ove strane prošaran belim krečnjačkim stenama, pa pomalo podseća na Šarene pasove na Durmitoru; zatim Koritnik i Šar Planina sa svojim najvišim kotama Bakardanom, Titovim vrhom, Rudokom i Trpeznicom. Visoka gromada Golemog Koraba je uočljiva ka jugoistoiku. Na zapadu pogledom dominira veliko akumulaciono jezero, iznad kojeg u daljini naziremo obrise Junika i istočne vrhove Prokletija.
Nakon jednočasovnog odmora usledio je povratak do Topojana. Kod izvora nad najvišim katunom susrećemo četvoricu mladih albanaca, koji su uspon savladali džipom. Ponudili su nas grožđem koje su ohladili na izvoru.
Sa zalaskom sunca dolazimo i do prodavnice u zaseoku Brekije. Uspešanu akciju proslavili smo uz limenke piva „Tirana“ i nekoliko čašica „Skenderbega“. Gorštaci su prema nama bili ljubazni i interesovali su se za prilike u Srbiji. Nekom čudnom mešavinom različitih jezika i mlataranjem rukama sporazumeli smo se dovoljno dobro da im poželimo sreću. Trasu od 21,5 kilometara prešli smo timski, kao jedan za devet ipo sati.
Nemanja Rebić
Uspon na staroplaninsku Vražju glavu
Dok svitanje najavljuje vedar i prijatan martovski dan nekoliko planinara se tromo okuplja na betonskom mostu u Toplom dolu. Reka je bučna i glasovi se teško probijaju do usnulih misli. Zaključujem da smo preduhitrili prve petle, ako ih još neko od desetak domaćinstava drži u svojoj skromnoj seoskoj menažeriji. U 6:00 polazimo ka planini i vrhu pomalo jezivog imena.
Selo se sastoji od pedesetak zbijenih kuća, od kojih velika većina potiče iz prve polovine prošlog veka. Topli do je uz Gostušu najzabačenije staroplaninsko selo. Udaljeno je 34 kilometara od Pirota. Podseća na dementnog starca, bezvoljnog samrtnika, koji više ni ne veruje u svoje bolje dane. Okrutna statistika ne ostavlja mnogo nade u vezi opstanka ljudi u njemu. Prema popisu stanovništva iz 1971. godine Topli do je sa svoja dva izdvojena zaseoka brojao 722 stanovnika (popis iz 1948. beleži čak 1.145 meštana). Evidentirane su tada tri zadruge sa ukupno: 18.000 ovaca, preko 1.500 krava i stotinak konja. U Toplom dolu je predhodne zime bilo svega 27 ljudi, a najmlađi meštanin uskoro ulazi u šestu deceniju. Demografski podaci su poražavajući za naselje koje je nastalo u davna vremena na uskom prostoru sa povljnom mikroklimom. Nije teško primetiti da je na mestu sastava Rakitske i Javorske reke – početka Toplodolske reke, temperatura uvek za koji stepen viša nego u drugim delovima kotline. Ova činjenica je bila glavni razlog za odluku prvih stanovnika da na upravo takvom prostoru podignu svoje domove. Ime sela je nastalo iz glavne karakteristike lokacije.
Prvih nekoliko kilometara se pešači blagim nagibom. Široki makadamski put se pruža uz desnu obalu Javorske reke. Planinarske oznake su česte, jer je ovaj deo trase istovetan sa planinarskim stazama koje iz Toplog dola vode do Piljskog i Čunguljskog vodopada. Prvi putokaz za obilazak Gornjeg piljskog vodopada je na dva kilometra od Toplog dola, a drugi za posetu Donjem vodopadu je na 3,2 km. Na svim raskrsnicama biramo levi put, nastavljajući uz glavni tok reke.
Mesto na kome se u Javorsku reku uliva Studenička reka (peti kilometar od Toplog dola) je kotlina sa nekoliko pašnjaka. Posle kraće pauze nastavljamo uspon zemljanim putem koji prati Studeničku reku. Nakon nekoliko minuta dolazimo do drvenog mosta preko koga se može nastaviti markiranom stazom do Čunguljskih slapova. Procenjujemo da je dodatnih pet kilometara u jednom smeru preveliki zalogaj, ako želimo da stignemo do Vražje glave. Zbog toga ostavljamo ove vodopade za neki naredni put i nastavljamo ka izvorištu Studeničke reke.
Vreme je idealno i brzo napredujemo ka nepristupačnijim delovima planine. Ubrzo prolazimo pored poslednjih objekata, urušene vodenice i oronule štale. Zemljani put prelazi u stazu, a na ulasku u klisuru se svaki trag ljudi gubi. Provlačimo se pored velikih stena i stoletnih bukvi. Brza Studenička reka na stešnjenom prostoru formira nekoliko manjih kaskadnih slapova. Markacija više nema i improvizujemo pokušavajući da preko nekoliko stena dobijemo na visini. Ubrzo se kroz žbunasto rastinje šipurka i jorgovana izdižemo van klisure.
Prostor ispred nas predstavlja travnati bočni greben glavnog bila planine. Na starijim vojnim kartama lokacija je imenovana kao Ivankovica. Mada smo na skoro 1.400m nadmorske visine južna pozicija padine uzrokuje da je očekivani sneg potpuno izostao.
Od izlaska na čistinu, na travnati predeo koji se proteže kilometrima, u mogućnosti smo da uočimo naš cilj. Vražja glava liči na visoku kupu koja je šarena od blještavog snega i nepravilnih crnih mrlja – monolitnog stenja. Sledi konstantni uspon do glavog grebena planine, odnosno granice sa Bugarskom. Za nepunih pet sati pešačenja u prilici smo da se odmaramo pored graničnog kamena sa brojem 242. Vetar nije toliko jak koliko smo očekivali, a na nebu gotovo da nema oblaka. Širina grebena ostavlja utisak da smo na pustoj, goloj visoravni, čiju tišinu jedino remete vrane.
Nakon kraćeg odmora usledio je završni uspon. Do graničnog kamena sa brojem 240, odnosno vrha Vražja glava stižemo za oko 40 minuta; tačno u podne. Sa GPS prijemnika čitam podatke: nadmorska visna 1.936m, apsolitna visina uspona 1.300m, savladana daljina od 14 kilometara. Čestitamo jedni drugima, slikamo se sa zastavom kluba i uživamo u pogledu na okolne vrhove. Vražja glava je odličan vidiukovac: u pravcu juga posmatramo vrhove koji su nanizani duž glavnog venca planine – Tri Čuke, Kopren, Srebrna glava, Kom; na zapadu dominira greben Mramorja sa najvišom tačkom Bratkovim vrhom; na severu je najviše prostora zauzeo Midžor i nekoliko nižih vrhova. Skijalište na Babinom zubu uočavamo i bez dvogleda. Sa Bugarske strane primećujemo nekoliko planinskih naselja. Oči kao da ne mogu u potpunosti da se nahrane lepotom prirode. Uranak je tek sada u potpunosti dobio opravdanje.
Silazak sa vrha započinjemo nastavkom istog pravca i smera kojim smo se popeli. Kratko vreme se upućujemo ka jugu, da bismo nakon četristo metara skrenuli prema zapadu, odnosno lokalitetu Krvave bare. Na ovoj deonoci trase nekada je bilo puno bora krivulja, čak toliko da je postojao problem da se bezbedno prođe. Sada to nije slučaj budući da je ovaj deo pre nekoliko meseci bio zahvaćen velikim požarom. Miris gareži se čak i sada oseća.
Krvave bare su sedlo koje odvaja glavni greben Stare planine od jednog od većih bočnih delova – Mramorja. To je jedna široka čistina na 1.780m nadmorske visine koja odvaja sliv Studeničke reke od sliva Dojkinačke reke. Okruženjem dominiraju guste šume smreke i dve male lokve koje su ovoga puta bile pod snegom, ali kad stigne proleće postaju jasno vidljive u bujnom zelenilu. Boja zemljišta je u ovom delu planine izrazito crvena, pa otuda i naziv. Pomenute bare nisu stalne i sa prvim letnjim danima postaju suva udubljenja.
Krvave bare su i važno čvorište za planinarske staze. Ako se nastavi sa ovog lokaliteta ka zapadu može se stići na Bratkov vrh (1.943m) i nastaviti ka okamenjenom selu Gostuša i Zavojskom jezeru. Put ka jugu, niz Dojkinačku reku završava se kod planinarskog doma u istoimenom selu (udaljenost oko 16km).
Sa Krvaivih bara polazimo ka severu, vijugavim zemljanim putem koji se pruža ka Toplodolskoj kotlini. Kako je ova trasa dobrim delom na severozapadnoj strani Mramorja dubina snega duž desetak kilometara puta varira od dvadesetak santimetara do čitavih pola metara.
Za nepuna tri sata stižemo do Piljskih stena i istoimenih slapova. Pilj se zapravo sastoji od dva vodopada. Gornji piljski vodopad se nalazi u neposrednoj blizini puta kojim silazimo ka Toplom dolu. Velika količina vode u periodu topljenja snegova obrušava se niz vertikalnu stenu. Ovde se u rano proleće može lako osetiti iskonska snaga prirode. Bilo je pravo uživanje okrepiti se pored njega nekoliko minuta.
Donji piljski vodopad je još atraktivniji. Sa visinom od 64 metra treći je vodopad po visini u Srbiji. Za širu javnost otkriven je tek 2002. godine. Prilaz je znatno lakši iz pravca Javorske reke, odnosno usponom kroz Lisevački do.
Nažalost, danak umoru je naplaćen odustajanjem od obilaska Donjeg piljskog vodopada. Nastavljamo silazak do Toplog dola (udaljenost oko 5km) i sa prvim minutima noći stižemo do naše početne tačke. Ponovo smo na toplodolskom betonskom mostu u 18:15. Sa GPSa očitavam podatke za respekt. Mala grupa kragujevčana je za nešto više od 12 časova prešla 33km, savlađujući ukupan uspon od 1.460m, uz istovetni silazak. Bilo je to još jedno uspešno putovanje u jedan od poslednjih trezora čiste, netaknute prirode.
Nemanja Rebić