– Kodeks ponašanja planinara
ČLANOVI DRUŠTVA (KLUBA) – PRAVA I OBAVEZE
Članovi društva su udruženi sportisti i druga lica koja na zadovoljavajući način mogu da izvršavaju zadatke i ostvaruju ciljeve koji proističu iz Statuta društva.
Članovi društva mogu biti: redovni, počasni i zaslužni. (čl.16 Statuta)
Članom društva se postaje dobrovoljnim učlanjenjem, a dokazuje se članskom knjižicom i markicom Saveza za tekuću godinu. Pojedinac može biti član samo jednog planinarskog društva (kluba).
Pripadnost matičnom društvu je osnov za izborne funkcije u njemu, kao i za učešće u takmičarskim aktivnostima. (čl.13.Statuta)
U okviru društva članovi pokreću i razmatraju sva pitanja iz delatnosti društva u cilju unapređenja planinarskog sporta. Organima društva neposredno aju predloge, sugestije i mišljenja radi donošenja odgovarajućih odluka, zaključaka i sl. U okviru toga oni:
- iniciraju, predlažu i odlučuju o najprikladnijim oblicima organizovanja i rada u društvu;
- koriste stručnu pomoć i usluge koje vrši društvo;
- biraju svoje predstavnike u rukovodećim organima društva i eventualno u drugim organizacionim telima;
- uredno plaćaju članarinu i obezbeđuju uslove za efikasan rad društva;
- učestvuju u obezbeđivanju sredstava za realizaciju plana rada društva;
- izvršavaju punovažno donete odluke organa društva;
- u međusobnim odnosima neguju i poštuju sportski moral i sportski duh;
- međusobno sarađuju radi ostvarivanja ciljeva i zadataka utvrđenih statutom i drugim aktima društva, kao i odlukama organa društva;
- čuvaju sportski i društveni ugled društva;
- u granicama svojih mogućnosti doprinose popularizaciji društva.
ODNOSI MEĐU PLANINARIMA
U našem društvu, a posebno na planini, odnosi među planinarima zasnivaju se na ravnopravnosti. Nespojiva je sa planinarskom delatnošću bilo kakva socijalna, nacionalna, verska, politička ili bilo koja druga diskriminacija.
U životu planinara postoje određena pravila ponašanja u raznim situacijama, koja nalažu sledeće;
- pri prelazu preko opasnih mesta, snega, useka i sl. spretniji i jači ustupaju slabijim lakši i bezbedniji položaj;
- u zajedničkim akcijama pri usponima, spasavanju, prenošenju tereta i sl. mlađi i jači treba da budu najaktivniji;
- prilikom prevoza, predaha, odmora ili noćenja slabijim i starijim se, po pravilu, ustupaju bolja mesta;
- pri kretanju u grupi i koloni planinar koji vodi kolonu mora prilagođavati tempo kretanja mogućnostima najslabijeg, a njemu takođe prilagoditi vreme i mesto odmora;
- nije dozvoljeno svojevoljno, a naročito nenajavljeno, upućivanje drugom stazom.
NEKOLIKO SAVETA O BEZBEDNOSTI
- Upoznaj opasnosti u planini da bi mogao da im se suprotstaviš;
- Na opasne i duge staze, naročito u nenaseljenim ili nepoznatim predelima, nikad ne idi sam;
- Osposobi se da pomogneš sebi i drugome, jer u planini možeš biti daleko od svake druge pomoći;
- Ukazati pomoć povređenom u planini je najplemenitija obaveza svakog planinara;
- Pre pohoda informiši se o terenu, prouči kartu, raspitaj se za eventualna opasna mesta;
- Ne polazi na pohode kojima nisi dorastao iskustvom i kondicijom ili za koje nisi dovoljno opremljen;
- Ne idi u visoke planine bez rezervne odeće, vode, busole, toppografske karte, šibice, baterijske lampe;
- U magli, po nevremenu i dubokom snegu ne dozvoli razdvajanje grupe i pomozi slabijima;
- Povređenog ili iznemoglog nikada ne ostavljaj samog;
- Zavoj i flaster za zaštitu rana, ogrebotina ili žuljeva treba uvek nositi u rancu;
- U slučaju sumnjivog vremena ne idi na nepoznat teren, a u magli održavaj pravac pomoću busole;
- Ako te uhvati nevreme kreći se u grupi, održavaj pravac, ne žuri i ne podleži panici;
- Ukoliko si zalutao potraži zaklon od vetra, pokušaj da izgradiš sklonište, zagrej se i ne zaboravi hranu;
- Ako moraš prenoćiti na terenu, skini mokru odeću i obuci suvu;
- Zimi na opasnim grebenim izbegavaj ivice i čuvaj se «snežnih streha», a ako je magla kreći se zavezan za uže;
- U slučaju nesreće obavesti gorsku službu spasavanja ili policiju;
- Poželjno je kretati se markiranim stazama, a ukoliko markiranje nije izvršeno, onda grupu treba da vode iskusni planinari.
OPASNOSTI U PLANINI
Planina, ma kako bila lepa i privlačna, može biti i opasna. Ovo naročito važi za visoke i stenovite planine.
Opasnosti koje vrebaju u planini proizilaze prvenstveno iz njihove konfiguracije, sastava tla, vremenskih okolnosti i dr. Uzročnici, međutim, mogu biti i sami posetioci. Zato ih možemo podeliti na objektivne i subjektivne opasnosti.
Objektivne opasnosti teško je predvideti. U njih ubrajamo npr. odrone stena, vremenske nepogode, udar groma, bujice, vlažnost stena, maglu, lavine, životinje (zmije i dr.), ultraljubičaste zrake, itd.
Planinari se u planinama najčešće sreću sa nevremenom. Verovatno najneprijatnije na njih deluju grmljavina i strepnja od udara groma. Stoga se u slučaju grmljavinske nepogode preporučuje:
- spustiti se u niže predele planine;
- izbegavati vrhove, grebene i prevoje;
- ne hodati u zgusnutoj koloni;
- na ravnicama izbegavati usamljeno drveće;
- prekinuti kretanje po planinskim stazama osiguranim čeličnim sajlama i klinovima;
- odstraniti iz prtljaga eventualno masivne i zašiljene metalne predmete.
Najveći broj povreda u planinama nastaje usled proklizavanja obuće, naročito na stenovitoj podlozi. Ovo je posebno izraženo ako je tlo vlažno usled kiše ili snega. Međutim, klizanjase događaju i na potpuno suvoj strmoj podlozi. Zato planinari moraju posebnu pažnju da obrate na sledeće;
- obuća ne sme biti sa glatkom donjom površinom;
- pri kupovini obuće nastojati da se izabere ona kod koje će donji delovi biti izrađeni od materijala koji dobro prianja na podlogu (tvrda guma i sl.) i imaju izražene šare («krampone»);
- na klizavoj površini mora se hodati sporije i sa kraćim koracima, uz pojačanu obazrivost;
- pri prelazu preko strmih površina prekrivenih snegom (ne samo zimi, već i leti na visokim planinama) poželjno je koristiti štap, a pri tome obuću treba utiskivati u sneg što dublje pri svakom koraku;
- posebna obazrivost je potrebna pri prelasku potoka i rečica «s kamena na kamen» (kako zbog vlažnosti tako i zbog nestabilnosti kamenja), kao i pri prelasku preko uzanih brvana i sl.
Subjektivne opasnosti dolaze od samog planinara. Povezane su sa njegovim psihofizičkim svojstvima – neiskustvom, nedisciplinom, pogrešnom procenom, nezdravom ambicijom. Zato se za obogaćivanje sopstvenog znanja o planinama mora koristiti i iskustvo drugih, literatura i ostale informacije.
Na početku planinarske aktivnosti treba se zadovoljiti lakšim usponima!
Najčešće teškoće sa kojima se susreću planinari početnici su: prejak zamor, česta posrtanja i padovi, strah od visine na opasnim prelazima, zujanje u ušima, a na većim visinama i tzv. «planinaska bolest» (pojava mučnine i malodušnosti, koja nestaje nakon kraćeg odmora), i dr.
Pri prelasku opasnih mesta (npr. uske staze usečene eu visoku i strmu stenu) ne bi trebalo skretati pogled ka strmini da ne bi došlo do gubitka ravnoteže usled nepovoljnog psihološkog efekta.
Ne sme se ničim svesno prouzrokovati kotrljanje kamenja na nizbrdicama – i najmanji kamen može povrediti svakog ko mu se nađe na putu, a može prouzrokovati i lančano kotrljanje drugog kamenja, čime se opasnost dodatno povećava.
Pridržavanje za krhke grane, busenje trave, nedovoljno stabilno kamenje i sl. treba izbegavati. Ako mu se, ipak, nekad mora pribeći, onda to treba činiti sa posebnom obazrivošću i uz pouzdanu procenu da neće doći do težih padova i povreda .Uvežbanim korišćenjem spretnih energičnih zahvata tela (tj. inercije) može se znatno smanjiti sila potrebna za pridržavanje.
Olako nepridržavanje markiranih staza ili gubljenje markacije (usled nepažnje, magle, nevremena, mraka i dr.) može prouzrokovati značajno skretanje sa osnovnog pravca sa veoma ozbiljnim posledicama. Bolje je izgubiti više vremena u traženju markacija nego ići nasumice po svaku cenu. Pri ovome treba imati u vidu da magla u planini može trajati danima.
NOĆENJE U PLANINI
Prilikom boravka u planini nismo uvek u mogućnosti da prenoćimo u domovima. Njih nekada nema u blizini, a karakter i brzinu kretanja uslovljavaju težina uspona (visinska razlika, dužina staze), vremenske prilike i kondicija planinara. Pri noćenju van doma dolaze do izražaja organizacija i priprema pohoda (npr. da li su ponete vreće za spavanje, šatori i dr.). Ako se ne raspolaže šatorima, mora se na terenu pronaći (ili improvizovati) odgovarajući zaklon od hladnoće, kiše i vetra.
Planinar pre polaska na put mora predvideti svu opremu u skladu sa godišnjim dobom i vremenskim uslovima, uključujući i onu koja se odnosi na predviđeno noćenje u prirodi.
ČUVANJE PRIRODNE SREDINE
Planinari se moraju sa posebnom pažnjom odnositi prema čitavom prirodnom ambijentu u kojem se kreću, nastojeći da se on ničim prisilno ne izmeni, odnosno ošteti.
Po pravilu, u planini se ne sme ložiti vatra. Izuzetak su situacije kada se u planini logoruje, priprema hrana i sl. , ali se i tada vatra sme ložiti samo na pažljivo odabranom mestu, udaljenom od šiblja ili suve trave, i uz neprekidno nadgledanje; mora se imati u vidu da pri tome posebnu opasnost predstavlja jak vetar. Vatra se mora ugasiti posle korišćenja sa posebnom pažnjom, kako se njeni ostaci ne bi kasnije proširili i izazvali požar, što u planini može poprimiti razmere katastrofe.
Veliku opasnost predstavlja nesmotreno bacanje šibica ili opušaka od cigareta.
Nikakvi otpaci (ostaci hrane, ambalaža, hartija i sl. ne smeju se ostavljati ili razbacivati po planini, već se moraju vratiti u ranac i odstraniti po povratku sa planine.
Biljke se ne smeju oštećivati ni na koji način (npr. urezivanjem poruka, imena i godina na stablima, lomljenjem grana, skidanjem gnezda i dr.).
DODATAK UZ KODEKS
PODSETNIK NA ŠIRI KONTEKST PLANINARSKOG SPORTA
Planinarstvo se ne iscrpljuje u uže shvaćenoj fizičko-sportskoj aktivnosti, usmerenoj isključivo ka dosezanju pojedinih planinskih vrhova. Brojni su i drugi aspekti planinarenja koji ga neminovno prate, a predstavljaju podlogu za razvijanje najplemenitijih karakternih, saznajnih i drugih pozitivnih osobina ličnosti. Među njih spadaju mentalna snaga, upornost, odsustvo malodušnosti, širenje kulturoloških i opšteobrazovnih horizonata kroz upoznavanje istorijskih i arheoloških znamenitosti (spomenika, manastira i dr.), neposredno upoznavanje planinske flore i faune, kao i geoloških, speleoloških, hidroloških i drugih osobenosti pojedinih predela, razvijanje sopstvenih estetskih kriterijuma kroz doživljavanje veličanstvenih prizora autentične prirode, osposobljavanje za uspostavljanje bliskih socijalnih kontakata (kroz druženje u prirodi, susrete sa stanovnicima zabačenih predela i sl.).
Ljubitelji umetničke ili dokumentarne fotografije u planini će nesumnjivo dobiti potrebnu inspiraciju za upražnjavanje svog hobija.
Prethodnim ilustrativnim navodima se svakako ne iscrpljuju sve mogućnosti i uticaji koje planinanrska aktivnost nosi u sebi.
Na kraju, neka bude navedena i činjenica koju će potvrditi svaki iskusan planinar – planinarenje je sport u kome dugoročno opstaju samo izrazito pozitivne ličnosti.
