Putopisi 2014.
U ŠUMAMA STOLETNIH STABALA TETEVENSKE PLANINE
Kada se govori o planinarenju u Bugarskoj, uvek su prve asocijacije visoke planine našeg istočnog suseda. Rila, Pirin, Rodopi, Vitoša su najzastupljenije destinacije kako za domaće, tako i strane ljubitelje prirode. Ipak, postoji još mnogo oblasti koje su pomalo skrajnute, a čije pećine, vodopadi, stoletne šume i manastiri čine odličan izbor za odmor, pešačenje i uživanje u bilo kojoj planinskoj aktivnosti.
Planinari kragujevačkog Planinarskog društva „Žeželj“ su se opredelili za jednu takvu oblast Bugarske – severne obronke Tetevenske Stare planine; šumovite gore koje skrivaju prelepa mesta.
Ovo područje predstavlja središnji deo dugačkog masiva Stare planine koji se prostire pravcem istok-zapad kroz čitavu Bugarsku – od granice sa Srbijom do obale Crnog Mora. Malo je poznato da je to i najširi pojas šuma u Bugarskoj, a nacionalni park „Centralni Balkan“, kojem pripada oblast, jedan je od najvećih zaštićenih masiva u Evropi pod bukovim šumama. Ovaj nacionalni park, koji leži na području od 72.021 hektara i iznad 500 metara nadmorske visine, velika je fabrika kiseonika kao i rezervat mnogih endemskih vrsta flore i faune. Najviša kota se nalazi na vrhu Vežen i iznosi 2.198 metara.
Veće mesto u podnožju severnih padina planine je varoš Teteven, po kome deo planinskog masiva nosi ime. Do ove oblasti se iz pravca Sofije dolazi autoputom koji iz bugarske prestonice vodi za Pleven i Varnu. Skretanje sa ovoga puta je pred gradom Jablanica, do koga je četvorostruka kolovozna traka izgrađena. Planinari Žeželja su na teritoriji ove male opštine prvo posetili njenu najveću prirodnu znamenitost, uređenu i bogato okićenu pećinu.
Zahvaljujući dobro održavanim putokazima koji se pojavljuju još na magistralnom drumu, do nje se jednostavno može stići autobusom. Već na parkingu postoje table koje nas obaveštavaju da pećina pored standarnog obilaska ima i feratu za posetioce željne većeg fizičkog napora i adrenalina. Pred ulazom u podzemlje postoji obaveštenje da je uređeni deo dugačak 350 metara i da ima pet dvorana s bogatom pećinskom galanterijom koja će vam oduzeti dah. Tako je i bilo.
Sajeva dupka jedna je od devet uređenih pećina u Bugarskoj. Naziv nosi po braći čobanima Sajuu i Sajku (bug. Съю и Съйко), koji su je još u vreme Otomanskog Carstva slučajno otkrili i koristili da se sakriju. Za posetioce je otvorena 1967. godine. U pripremama za turiste, radnici su na njenom uređenju pronašli životinjske kosti, zemljanu grnčariju i rimske novčiće. Detaljno je infrastrukturno obnovljena 2004. godine i danas njom upravlja Bugarski turistički savez.
Pećina je raskošno ukrašena stalaktitima, stalagmitima i njihovim spojevima (stalaktonima ili stalagnatima, popularno „pećinskim stubovima“) koji obrazuju i jednu „draperiju“, koja kada preko nje pređete štapićem daje zvuk sličan odzvanjanju ksilofona. Zbog ovog zvuka, kao i njene impresivne veličine, ova krečnjačka tvorevina posetioce podseća na cevi orgulja, što doprinosi osećaju da se nalazite u katedrali. Najveća dvorana nosi ime Koncertna i zbog svoje akustičnosti u njoj su do sada pevali mnogi poznati bugarski pevači i horovi.
Procenjuje se da je Sajeva dupka stara oko četiri miliona godina. Njena gotovo konstantna temperatura varira od 6 do 8 stepeni, a po svodovima se mogu uočiti jata slepih miševa koji su u stanju hibernacije. Mali, dlakavi spavači koji su jedini pravi gospodari pećine, uopšte ne reaguju na galamu i korake mnogobrojnih posetilaca.
Na severnim padinama Stare planine, iznad sela Gložene, na kamenitom uzvišenju, čini se negde na pola puta do nebesa, nalazi se bajkovita verska građevina sa crkvom Svetog Đorđa Pobedonosca. Poznat i kao Gloženski manastir ovaj hram sa konacima, kada se posmatra iz daljine, podseća na staro utvrđenje. Planinari koji su posetili Meteorske manastire u Grčkoj s prevom mogu reći da je ovaj hram pomalo njihova bugarska verzija.
Na uspon do manastira se polazi iz sela Gložene. Planinarska staza je dobro obeležena putokazima od mesta kada se pređe reka preko širokog betonskog mosta. Trasa vodi kroz staru bukovu šumu.
Meteorološki uslovi su bili idealni i čuo se živahni cvrkut ptica. Prijatne martovske dane prvo je iskoristila trava i ostala zeljasta vegetacija koja se sada pokazuje u najjarkijoj, svetlozelenoj boji. Za nekoliko dana šuma će da olista, pa sunce neće više biti u tolikom obimu zastupljeno pod stoletnim bukovim granama.
Uspon je konstantan i nije previše strm. Na jednom mestu su postavljene klupe uz uređenu spomen česmu. Posle kratke pauze nastavljamo dalje i ubrzo izlazimo na greben pred manastirom. Za nekoliko minuta smo pred kapijom. Visinski uspon od 430 metara smo savladali za oko 90 minuta. Ima dosta posetilaca koji su došli kolima (makadamski put koji se do manastra serpentinama uspinje sa druge strane planine). Pošto smo se svi sakupili obilazimo manastir i penjemo se na njegove bedeme. Tu se vidik pruža kako ka zelenoj kotlini Glo\enske reke, tako i prema staroplaninskim vrhovima.
Legenda kazuje da je Gloženski manastir u XIII veku podigao vojvoda Georgije Glož, za koji je dobio blagoslov bugarskog cara Ivana Asena II. Vojvoda je manastir nazvao po ikoni koju je sa sobom doneo u manastir, a koji se tada nalazio u kotlini. Međutim, ikona je stalno nestajala iz manastira. Te neobjašnjive nestanke ikone, monasi su protumačili kao božji znak da manastir treba postaviti na vrh brda, gde je ikona poslednji put pronađena. I to je učinjeno krajem XIV veka. Sadašnji izgled ovog manastira, koji ima status spomenika kulture, datira iz XVI veka.
Usledio je nastavak pešačenja do pećine Moravica. Od manastira je potrebno pratiti plavo obojenu markaciju i drvene putokaze. Pećina se nalazi u strmijoj i krševitijoj strani planine. Ima veliki otvor i potpuno je suva. Zbog bliskog sutona nismo se dugo zadržavali u njoj, već smo se stazom između stena spustili do autobusa. Kržljavo drveće i sipari na ovom delu staze dominiraju. Bilo je lako asocirati ovaj spust na strmi i kameniti na Kablaru.
U blizini gradića Etropole, nalazi se manastir Svete trojice, poznat kao Etropolski ili, po materijalu od kojeg je izgrađen hram, kao Varovitec (bug. варовик – krečnjak). Manastir je podignut 1158. godine i jedan je od najstarijih u ovom delu Bugarske.
U nekadašnjem centru bugarske književnosti i kulture (na prelazu iz XVI u XVII vek), danas postoje klackalice za decu kao i tezge sa domaćim prehrambenim prerađivačkim proizvodima. Razlog što manastirsko dvorište ima i izlenički karakter je vodopad kome smo se i mi brzo uputili.
Na svega 300 metara od manastira, skriven u bukovoj šumi nalazi se vodopad Varovitec. Zanimljivo je da ovako impresivan vodopad formira rečica koja teče pored manastira, a izvire svega 400 metara pre litice. Svoj kratki tok, pre nego što se obruši niz stenu, rečica obavi kanalom širokim oko pola metra, a dubokim samo petnaestak santimetara. Prolazeći pored tog kanala, ne možete da zamislite kakav vas snažan vodopad očekuje samo nekoliko metara niže. Pred samu stenu planinski potok se deli u tri kanala, obrazujući pri padu vodenu zavesu koja u periodu ranog proleća predstavlja sliku za razglednicu.
Do 1970. godine, snaga ove vode pokretala je turbine generatora, koji je proizvodio električnu energiju za manastir. Danas mnogi ljudi, naročito vikendom posećuju ovo mesto, koje pored manastira i vodopada nudi i „stazu zdravlja“, donacijom Evropske Unije uređenu dvokilometarsku stazu, sa stepenicama od bukovih oblica, drvenim mostovima i mnogim klupama. Za svakoga kome visina planinskih vrhova nije jedini cilj planinarenja ovo mesto će svakako izgledati kao mali raj.
Kratko smo uživali u blagom martovskom suncu i šumu vodopada. Došlo je vreme za povratak u Srbiju. Povratak svim onim rutinskim poslovima, obavezama i svakodnevnim zadacima. Ipak, pozitivni utisci sa planinarenja će nam davati dodatnu energiju da izdržimo do narednog odlaska u prirodu.
april 2014. g. Nemanja Rebić
